Kosovo : epopeja o boju na Kosovom polju

Нова и светла када на глави засија се круна Славном потомку јунака са Рудника славе пуна. „Код мене у сну ноћас весник госпбдгьн се бави, Па мученички венац Hà чело трнов ми стави. Откри ми тајну судбйне Србије земље ми драге, И даде. госпо, мени за Српство да погинем снаге. Много he јада доћн за Косовом нашему роду, Србин he царство изгубит’ и злаћану своју слободу. Земљу he покрити целу црно и суморно гробље, Реку he пролити суза тужно и невољно робље. 155 Али he најзад за тамом сунце засйнути сјајно, Нестаће суза, слободу славиће вајно. Теши се. госпођо тиме, и крепко без роптања сноси Све што будућност и судба теби неминовна носи.“ Тако јој одврати даре и спреман за Српство да гине; Жураше ипак да бреме дужности с рамена скине, И докле она стрепи од ужаса срца од леда Он je на доксат води јунаке и војску да гледа. Наскоро кћерима лепим и дворкиња гиздавих китом Она с’ окружена јави на дворова доксату витом. 160 Отле да гледа -војску Лазара мимопролйзну Браћу и зетове миле и пратњу им силну и разну. Лепоте таке од кад je света и вечита века Крушевац видео није ни Расина хлађана река: Овдена госпође дивне и моме и невесте зорне, Онамо витезе славне и боју и мегдану орне. Докле затрёшташе трубе и јекнуше звучни фанфари Знаке за полазак вође дадоше и господари. Настаде вика убојна и копита топот и јека, Силни заржаше коњи и оружја диже се звека. 170 Земља од наступа силе, чини се. сва да се љуља, Толика врева и руља кроз Крушевац поче да куља. Толика журба и сила и Милицу задиви саму, Свиклу да метеж војске гледа и бојну галаму. Она посматраше све и срце јој закуца бурно, Када се врата на граду отворише широм и’ журно, Војску да пропусте силну и војводе славне пред њоме, Те да одаду поздрав и пошту главару своме,

136

Косово Vili. ВОЈСКА ПОЛАЗИ.