Kosovo : epopeja o boju na Kosovom polju

Под ноге баци je бедну и за косе вуче je црне, Али je нё мога с пута части ни часком до врне. Затим се реши да глађу силну упбрност савлада. Њу, која мед и шећер њему не примаше млада. 490 Њу, која нехте окупит’ му баклаве ни гурабије, Татлије нити друге ма какве ђаконије, Xohe да лиши сад и мрвиде сухога хлеба. Али се сети да се и тога оканутн треба. Jep би тврдбглава цура једва и чекала мрети: Тиме би она а нё он дошао жељеној мети. За то се последњег средства другим обмёнут и лаћа, Па се под шатор лепој крвавих очију свраћа, И шкрипећ зубима рече, да je и сувише знано, Колико благо у њојзи лежи му нёгомилано; 500 Да би и сувише глупо радио, да je умори; За то he од тих дражи кориснију робу да створи: Жежено само злато. Другога излаза нема. За то на пазар поћи нек се ко робиња спрема, Гола и нага у ланци без икаква игде одела: Па нека свету излаже дражи неприступна тела. Задрхта Прехвала бедна на Арапа оваке речи. Ова јој претња од сваке друге ужасније јечи. И кад je остави саму, о сраму премишљати стаде; Кршећи руке тек саде осети бескрајне јаде. 510 Какви je ужас чека, њу властеоку горду! Наготой својом да мами дивљих Азијата хорду. Она, властеле славног љубљена ћерка и чедна, Да се пазару излаже ко робиња худа и бедна. Стаде у мислима црним стање да своје предстёв./ьа, Похлапне душмане како наготой својом забйвльа. Стегнута ланцима како, руку за леђима, стоји, Те да заклонила не би стида и прсију своји! Косе расплетене како дрхти ван себе од срама, Како je ужас и бол кроз биће и срж пролама, 520 Докле јој гнуснн купци зналачкн вредности цене, И док за злато пазаре непазарне чедности њене. Боже! ах оче благи! само je тога о спаси! Или je сруши громом и бедни joj живот угаси!

167

Косово ix. Арслан злоставља Прехвалу.