Kosovo : epopeja o boju na Kosovom polju

Оштри Северац, што украс дрвету скида и трну, И друге с ко]им већ рад беса и паклене Нуди и воље, Брда и горе потреса и брише талйсаво поље. Она назлобрза увек изађе из пећине своје, Одмах на кршни Гребен и косе риђбруне боје Разбаца около себе у хшьаде чупавих прама. И трести главой их узе и шибати поче их сама, Правац и замаје дајућ олујини помамној тиме, Да се све живо кочи од ударца мразна и зиме. 30 Леже, и бачвасте дојке Дунаву пушта низ стење, Ваљај}'ћ њима у вале дрвље и тешко камёше. Очима пламеним сева а рукама зграбила зурлу, Стотину лаката дугу, па jy je метла у сурлу (Декада слатка устанца, препуна меда и сласти, Сад су развучена гроза која у сурдину расти). Силином паклене душе црпе кроз огромну трубу Воду из Дунава к себи у дебелом као брег стубу, Да je распршти у пљусак ледени широм по свету, Те да бујице од њих Милоша храбра омету, 40 Да се на путу, који победи води и слави, Сломијен и поббђен вођеша војске остави. И страшни подухнуше вихри и загрме гром у облаку, И свирну страшна зурла Кошаве свирку опаку. И плахи изли се дажд бујицама војсци на стазе, Коньи јуначки у вртлог стадоше плахи да газе. Спусти се мрак и тама, да друга друг не познаје, Једино с’ виде ко сенке црне кад муња засјаје. Забуна настаде општа с погибије луде без рата, Чета за чету не зна и брат не пита за брата. 50 Готова беше да нагне војска у урвине цела, Сунца да не види више ни дана богбдана бела. Али се Милош, који ратова туде и лови, Мудар ко увек и сада јаду и невољи дови. Стазе и богазе добро знајући збунит’ не да се: СреНно и славно војску и народ од пропасти спасе. У том лагано и ноН paзxлâђeнy земљицу смрачи. Одонуд планиие војска с’ устави да законачи. После тегбба и јада сад je одмарат’ се ласно. Облаци минуше, месец засија пуно и јасно. 60

169

Косово X. Кошава.