Kosovo : epopeja o boju na Kosovom polju

Плаво се небо чини два пута лепше и више. Свежином животворном гора и дубрава дише. Тишина блага као светигьа нека се шири. С планине лак повётарац мирисом липе пири. Сладак и он опија војнике да потраже санка, Те да се крепе за нове напоре новога данка. Али док санак војску још и не загрли будну: Тиха и свежа ной јој прилику показа чудну. Силна јуначина нека, ко да из земљнце ниче, Створи се онде и поче кроз народ ко џин да промиче. 70 И одмах Милоша тражи, да војводу првога моли, Да га у друштво прими и војеват’ да му дозволи. Чудан je јунак што се придружи Србима туна! Чело јумчко му крије калпа-к од вучија руна. Обрве густе и мрке му као но грива у лава. С очију црних под њима сече те погледа страна. Брци му дуги пали сваки на своје раме. Брада му покрила прса до првих пуца долйме, Заиста, како се лева, и не да je приповест гола; Као да држи у зуби јагње од године пола. 80 Преко одёла носи опаклију тешку курјачку, Сабљу о пасу има двадесет педи дугачку. Сабља je сва у кора од суре Kypjà4nje коже, Ал’ joj се вредност по златном балчаку ценитн може. Тешки му топуз виси о седлу са десне стране: Седморо једва што дижу баца он лако. тенане. Дуго три човечја боја копље на раме прислања, Облица није од мишице, која га баца, тагьа; Врх му од челика љута свикнут у крви да грезне : Зарђан, да се окупа у њој, и сада му чезне. 90 Украса никаквог чудан јунак на себи не носи ; Једино орловим крилом за калпаком што се поноси. Ништа не мари што je, ретко без јада и рана, Одн’о седамдесет седам до сад јуначких мегдана; Ипак челенке за то носити није му мило; Једино орлово крнло над калпак њему се свило. Оклопа грдан не носи нит кациге нити панцира, Нити на ногама шина нити на лицу визира: Снажна га рука бо.ъе од гвожђа од ударца чува:

170

Косово X. Вече после непогоде.