Kosovo : epopeja o boju na Kosovom polju

Како страховито сева очима испод веђа: Заиста, сваки помишља, прави je Злопоглеђа. 140 Тако се они чаете и вина заслађују добра. А Милош гледајућ Срђа, ceha се милога побра, Ceha се силнога Марка, који би једини био Овоме налик и винце овако рујно пио. Који би једини снагом уз овога могао стати, Коме ни дела војска не може отпора дати, Па je у сетне числи за ратним другарем пао, И би му на клету судбу његову веома жао. Мисли. а не зна да побро од Усуда давно већ оде, И да се напи код њега слатке Трусовине воде, 150 И да по његовој вољи пође на Косово поље, Да се са Турчином стари убојица бије и коље. А то бејаше тако: кад Усуду дође у дворе, Мишљаше Марко да су виши од небеса горе. ■Сјајнији да су од сунда. пространи за пола света. Одаја осам прође, док отвори врата девёта. И дотле збуњен сјајем чаробним у сну не снитим, Задрхта сад пред божанством човеку смртноме скритим. Обори очи пред небом и рукама покривши лице, Паде на праву суда на колена обадва нице. 160 Осети како je ништав и како саз ишчезйва, Као но јутрења пара на сунцу са неба плава. Како се све што зна о себи, о жићу, о свету. Расу к’о сан и варка све у ништйвилу клету. И он ко ново, текар из прашине саздано биће, Ко да се прену сад у ново започетно жиће. Кад благи позив чу од судије с престола зрачна. * Из погружёгьа свога душа му трже се мрачна. Он диже очи и виде оног ког гледати не сме, Ни сами анђела хор кад слави извија му песме. 170 Он зачу чаробне звуке, где се кроз небеса хоре, И зрачне висине виде у блеску pyjèßure зоре, И трепер мнлиона светлйлй чаробна ejaja, Осети вични склад што све у целину то спаја. Вечност му дође јасна. ко да je обузе собой. Страшило оно пак, што називају на земљи гробом,

172

Косово X. Срђа Злопоглеђа.