Kosovo : epopeja o boju na Kosovom polju

Велинка срда жива, слабија снагоы од свију, Обали стрелой спахију Ибра, присбјкињу змију. Златка и Дивна коњем протйвника газе у праху, Топузом тешким Будймка умртви Суља у маху. За њима Јела и Борка кличући сабљама машу, Не би л’ и оне за се добиле којега башу. 180 Али се дотле и сокак отвори поширок свима. Заман се Омер труди и безумно јури к њима. Ратнице лепе на брзим коњима здраве и чиле Одоше као виле чаробне горске и миле. Само још кликтање њино што у даљини се ори, Да му за йнйт срам и поругу већу твори : Троме и неумешне Турке да једи само И брзоплетог њиног вођу постађеног тамо. Војсава у тој борби, ко стрела кад развије крила, Баш поред Омера младог прохуја лепа ко вила. 190 И да об]йсни себи не зна он јунак јако, Да ли то беше гњев ил’ вилинска стрела што тако Севаше с очију њених силно и нёпротивста]но? Да ли то осмех лебђаше њојзи на уснама бајно, Ил сажалзёша подсмех шему то намет зане? Било шта драго; срце његово осети ране. Он се пред дружбой срећом похвалити данашњом неће. Ал’ и тајанствени немир почему срце да креће. Чини му с’, да je ова девојка вилинске дражи ■Удрила на њ, да живот његов на мегдану тражи, 200 Па би мушёвитим оком севајућ пред њега стала : Да би му у том часу сабља из руке испала, Десницу на њу да нё би могао дићи своју, Да би поббђен био од ње без боја у боју. : Какви je оно cjaj и какве су оно чари? Зашто му срце јасно каже за њоме да мари? Он тако млад и свиреп у крвавим делима рата Осећа саучёшйе какому срце хвата. Oceha како са своје жустрине сада се стиди, И како образ од плахог ударца наглости бриди. 210 Погнуте главе и срца сломљена с вилинске жене Врати се натраг у око, да свуноћ ону не трене.

Косово и. Сусрет с Bojcabom