Mamajevo razbojište ili Bitka na Kulikovom polju između Rusa i Tatara : istorijska priča iz 1880 god.

коње „уздом свиленом.“ Тако, тако.... но само кад у Русији неби било ових трвења међу кнежевима; кад се Москва с Тверју не би гложила; кад се Суздалци не би с Рјазанцима крвили, и на нас Татаре доводили.... А овако, сваке године, и наши кнежеви и Татари нас плене и пале, бију и као робље продају.... Последња времена насташе.

— А бога ти чико, зар је у старо време боље било 2 запитаће га један.

— Куд и камо..... За време покојног цара Узбека, нас Русе, нико није смео дирати. Од оног доба, кад он казни десет наших кнежева, ми данусмо душом, па и данак..... А сад и разјански кнез с' нас кожу дере, па и московски, па и суздаљски; ако се држиш Олега кнеза рјазанског, Димитрије московски плени и пустоши, ако си уз суздаљског кнеза — Пронски долази и руши.... Не било их на евету! Боже ми грешном опрости....

И чињаше се, као да се старац сав беше удубио у прошлост, и мишљаше о срећнијем и бољем животу; кад и цар Узбек беше најсилнији од свију царева, а велики кнежеви руски беху мањи од макова зрна; кадје и сунце далеко топлије зраке пуштало на млађане кости; кад јем небо било плаветније, и гора зеленија.... Чињаше се као да све то он и чује и види. У таком расположењу беше старац, а глас песме из „кола“ долеташе до његових утшију.... Све, све се променило, само се не променише старе игре; није се променио глас, којим се пева „величаније“ Дид-Ладу, — величаније, које је и он — старац некада певао и потрупкивао својим млађаним ногама, а његова стара Рогњеда — вереница, као ово што и сад певају девојке, њему младом одпевала:

Даћемо вам сто куна, сто куна, Од, Дид-Ладо, сто куна, сто куна.