Mamajevo razbojište ili Bitka na Kulikovom polju između Rusa i Tatara : istorijska priča iz 1880 god.

9

— Верхославу! Милолику ! Вишеславу! викаху трећи.

— Дајте све девојке!... чу се глас једног здравог плећоње, који, раширивши своје руке, чињаше се, као да хоће да обухвати све девојке.

Лепо, лепо! Јаропук истину вели! Еј капе, Јаропук! све, све! узбуђено викаше сва момчадија.

Но ова весела вика момчади и девојака прекиде се изненадном и очајничкој виком деце, која се мало подаље около једне шумице играху „татара“, и мању децу примораваху да се клањају „цару Мамају“ — (опет дечија игра), а улогу Мамајеву представљао је 60с и без гаћа дечко, по имену Добрињка, па своје мале „поданике“ строго и жестоко тераше, да се клањају по татарскоме обичају „џбуну.“

— Татари! Татари! викаху деца, и безобзирце побегоше од шумице к селу. Падајући и с нова дижући се, очајничким гласом понављаше деца: Татари! Татари!

И доиста, иза шуме помолише се карактеристичне познате татарске и черкеске капе. Татари и черкези држаху сабље у руци, а по где који и у зубима, а стрелу и замку, начињену од дугачког конопца, којом ватаху људске жртве, беху обесили о раме. Са ужасном виком и глахањем, јуриле су ове крвопије право на игриште међу момчад и девојке, дигнувши високо десну руку са замком, како би спремније напали на своје жртве....

Као поплашено стадо оваца, прште на све стране ова весела гомилица момака им девојака. Јадне девојке пиштаху као гује, и побегоше — која у село, која у шуму, а неке скочише у реку Оку, и пливаху на другу страну, само да се спасу од ових зверова у човечијем облику."

1 Ко се неће сетити при читању ових редака наших српских вбегова, п одвођења цвета наше младежи од туракл у ропествог Ко се несећа „Бика од Рудника“ и три кола: девојачко, младих жена

и старих баба у Страгарима2 (види у „Гласнику“, чланак од П. Срећковића).