Mamajevo razbojište ili Bitka na Kulikovom polju između Rusa i Tatara : istorijska priča iz 1880 god.

10

Започе се дивље хватање робињица: неки каб бесомучан јури за девојком, неки баца своју замку момку који бежаше, на гушу; — замка — летећи по ваздуху, п савијаући се као какав обруч, хБбаташе за врат кукавног младића, и он је падао на узначке — ширећи своје очајничке руке, и пружајући их небу. Други, ухваћен том грозном замком, вукао се по земљи као какав сноп, или брана; по неке, који у реку беху запливали, стизала је замка и вукла обали; други опет очајнички борећи се с' таласима, тонуо је у воду. А на седлима татарским и черкеским већ се виђаху младе девојке; њихове голе ноге и руке, климатаху на татарском и черкеском коњу, а рас-

_ пуштепе и разбарушене плаве свилене косе, лелејаху се по ваздуху, као тура ибришима... Срце је парало тужно "врискање и пиштање невине деце, а марва, коју су терали Татари као плен, страшно је рикала... Жене су кукале а старице нарицале за заробљеницима и отераном марвом.

Село Карачарево, беше запаљено са свију страна, и тораше као каква коловална свећа, и чињаше се, као да пламен хоће да лиже и плави свод неба својим огњеним

језиком. Ови грабљивци и пустошници, као бесни вихор дођоше, па тако и несташе.... Оно што се спасе у шуми,

у води и по ритовима, од бесне Татарије прикупи се у изгорелом селу, па тужно и очајно ломљаху прете, чупаху косе и удараху се у преи, тражећи погледима оне, који мало пре певаху пеему милоердном Дид-Лади.

А оне, које ови спасени узалудно тражаху евојим погледима — Доброгњеву, Верхославу, Гориславу, Прекрасу, Милолику, Периславу, Добрилу и Јеропука, одведоше бесни Татари и Черкези као робињице на далеку непознату страну, да тамо бесној Татарији робују...