Mamajevo razbojište ili Bitka na Kulikovom polju između Rusa i Tatara : istorijska priča iz 1880 god.

31

лост. Он себе називаше „верним робом“ Мамаја, а самог Мамаја „источним свемоћним царем царева“. „пресветлим“ и „милостивим“, који дели сређу и несрећу. Он световаше Мамаја да иде на Димитрија, који се усуди, да се покаже „непокоран“ и упоран према своме господару. Олег тражаше само за се милости а не беше му до Димитрија. „Ми смо — обојица“, писао је он у својој постидној и ништавној грамати, твоји робови; но ја сам миран и покоран, а он је поносит и непокоран. Ето тако су умели кнезови бранити у оно доба опште интересе руске земље.

У исто време, Одег ступа у договор е литовским кнезом Јагајлом, па га саветоваше да и он пође с Мамајем противу Димитрија, да протера кнеза московског, и да завлада московском земљом.

Ево каки се црни облаци прикупљаху над земљом московском.

У пролеће — 1380 год. крене се Мамај са свом својом убојном силом на руску земљу. Он је ударио левим путем на Вороњеж, а то је учинио због тога, што је желео да поштеди од пустошења земљу покорног му „вазала“ Олега, кнеза рјазанског.

Кнез московски Димитрије видео је, да ће се ови облаци, који се беху већ скупили над руском земљом, њему самом над главом провалити; а за тим, тај неодољиви и страшан вихор прегазиће и опустиће сву тадању Русију, и Московску земљу, и Суздаљеку, и Владимирску, и Нижегородеку, и Тверску, и Белојезерску, и све остале мале и велике кнежине, — на које беше раскомадана руска земља, и изгледаше као каква хаљина, која је сашивена од многих закрпа. Требало је све ове разноврсне комадиће тврдо пришити један за други, те таким начином отклонити ону буру која се брзим кораком приближаваше Русији. —