Mamajevo razbojište ili Bitka na Kulikovom polju između Rusa i Tatara : istorijska priča iz 1880 god.

14

шта се крије иза те тамне копрене, и шта га чека у будућности. — А дал то неће бити грехота, брате Димитрије 2

запита га кнез — као мало уплашено. — Не, кнеже, није грехота... ми имамо свете кретове, тешаше га Боброк! — помолимо се...

Пошто се Димитрије мало размисли, он се реши да пође. Обојица узјашу на коње, и никоме ништа не говорећи, изађу као бајаги, да страже обиђу. Пролазећи мимо комора, они су тако полагано јахали, да се није чуо ни звекет оружија, ни топот коња.

Пред њима беше пукло широко поље, покривено ноћном маглом. Ни десно ни лево, ништа се није видело, осим тамног далеког неба; није се чуло ни једног гласића све је спавало — и небо, и земља, — па и то безкрајно и непрегледно поље, чињаше се да је заспало мртвим сном, — Тек из ретка могло се видети, како преко тамно сињег неба, као каква златна жица претрчи падајућа звезда и изчезавала је у безкрајном и недогледном пространетву небеском. Димитрије, кад би угледао летећу звезду преко неба, он се побожно прекрсти... Њему се чисто чињаше,

да кроз те звездане очи неко на њега гледи.... „Душе умрлих прародитеља, мишљаше он, отуда гледају.. Страшно.. Молите се за мене душе, које мирно почивате.... Може

бити и књагиња сад не спава; може бити, да и она гледа на ово звездано небо, окићено звездама, као да је бисером поднизано. ..“

Њему дођоше на памет пророчанске речи Преподобног Сергија: „Господ Бог биће ти помоћник и заступник... Он ће победити противнике, а тебе прославити...“ Он се сети и јучерашњег писма и благослова Сергијевог: „Не бој се чедо!...“