Mamajevo razbojište ili Bitka na Kulikovom polju između Rusa i Tatara : istorijska priča iz 1880 god.

80

з > исекоше ова два младића; остало распудише и разатнаше

као стадо оваца. Сутра дан — онај Кацјугеј приповедио је великом кнезу ову утвару, и кнез се сети, да су ова два младића страдалници — Борис и Гљеб, његови

прародитељи, који се вечно моле Богу о својој милој и рођеној Русији, који су такође некада помагали кнезу Алеквандру Невеком, кад се овај борио за огњиште и праг домовине своје...

Тако причаше онај стари побожни војник, који није могао трпети кад се рекне ма каква безобразна и непристојна реч, — онај старац, што је често устајао противу Никите Серпуховца, који је имао поган обичај — елужити се масним и безосразним речима...

Сунце прилично беше одекочило; али се магла не дизаше е поља, — вишта се није могло видети. Не могаху се видети ни татари. Може бити, да ву се они зауставили на истом месту, и очекивали Олега, кнеза Рјазанског и Јагајла литовеког, да се се њима саједине, па да укупнам силама ударе на „безроге теоце н овце московеке“ и све да их утерају у плен. А може бити и то, да татари прикривши се густом маглом, кретали су се полако на јадну руску војску, која с тренутка на тренутак очекиваше, да татари из небуха заалахају, и јурну на русе... Треба се спремати за еве: грули за стреле и копља, а вратове за аркане — (татарске вамме, којима се хвата робље); треба,

се стројити у редове и у чете... И руска се војска построји у бојни поредак —- полако, — и то тако полако, као што се тог јутра без сваке вике пробудила и поустајала. Велики кнез изитав из свога шатора у пратњи Владимира Андрејевића, Боброка, Пресвета и Ослабе, заповеди свом „искреном“ Михаилу Бренку, да понесе црну велико-кнежевску заставу напред — у прве редове војске,