Mamajevo razbojište ili Bitka na Kulikovom polju između Rusa i Tatara : istorijska priča iz 1880 god.

82

Олгердовићи згледнуше се с Боброком. Тада ће Боброк рећи:

— Господине кнеже! код нас у кијевској и волинској земљи овако се ради: ако вук ускочи у тори удави овцу, њега одма не бију, већ чекају док се добро наждере; па кад не може да бега, онда навале на њега, и лакше га умлате. И тако кнеже, дозволи нама, да се прикријемо у заседу, и тамо да вука чекамо...

Боброковом предлогу придружи се и Владимир Ан

_ дрејевић и Олгердовићи.

— Ми ћемо нужни бити у одсудном тренутку, додаде Владимир.

Велики кнез пристаде на овај предлог, и Владимир с Боброком поведоше десно крило војске низ реку Дон, и тамо — у једној шумици заседоше.

Нико, а баш најмање непријатељ, није могао видети како се одвоји десно крило руске војске, и оде у заседу иза оне шумице.

Најзад, кад се сва војска постави у бојни поредак, велики кнез, у пратњи Пресвета и Ослабе, поче обилазити све колоне редом. Његов велики и диван стас, могао се приметити из далека; његова кнежевска хаљина сјаила се, а гривна о врату, и крет на прсима, одсјаиваху, и

зраке на све стране бацаху — тако, да се у њих није могло погледати. Коњ његов, стрижући ушима, нестрпељиво гледао је и жватао сребрни ђем и Фрктао — видећи око себе толику множину своје браће — коња, — и чисто

се чињаше, да се поноси оним јахачем, који на њему седи.

— Оци и браћо! заустављајући се пред колонама говораше кнез. Богом вас приклињем, не пожалите труда и крви ваше, бранимо јуначки христијанску веру, м свете цркве наше, — умримо храбро за свето дело, и тада — смрт иије смрт, већ живот вечни.