Mamajevo razbojište ili Bitka na Kulikovom polju između Rusa i Tatara : istorijska priča iz 1880 god.

83

— Хоћемо кнеже, хоћемо! чуше се гласови по војеци; главе ћемо пре изгубити и кости наше овде оставити, но што ћемо плећа окренути непријатељу, и осрамотити руску земљу.

— Ја ћу бити пред вама, оци и браћо! говораше

Димитрије. — Ја ћу вас повести на проклете татаре... С нама је Бог и преподобни отац наш Сергије, он ми је дао ова два јунака — Пресвету и Оелабу...

Сва војска гледала је с усхићењем на ова два јунатна младића, покривених скимничким плаштовима, на брзе коње под њима, на оружје које је вирило испод црних мантија на којима беше извезена тириптиком човечија лу-

бања — символ смрти, на њихова дугачка — као каква мотка копља. А они јахали су за кнезом — ћутећи, упрвши очи

своје у гриве коњске...

— Мати моја! мила мајко! помоли се Богу за нас велике грешнике, прошапта са дубоким уздахом Пресвет.

Ослаба чу тај њему познати глас, чу уздах свога брата, и баци поглед на њега.,.

— Она се моли за нас Богу, прошапта Ослаба., ми ћемо њу данас видети.

И помисао, помисао која душу раздираше, пренесе ова два младића — брата у далеку прошлост — тамо далеко у пределе татарске... Они — млади војници, заједно са Суздаљ_ цима, нижегородцима и московима, под вођом кнезом Волинским , некада војују против татара, и отимају Казан. Неколико дана они јуришају на зидине овог проклетог града; са бедема његових грми над њиховим главама страшан гром, — е се чисто чињаше, да сам Џерун пушта с неба муње и громове, — а с бокова напиру на њих бесни татари с читавим буљуцима камила, које се дераху, да те страх ухвати... Са тих кобних зидина, татари и татарке

6#