Mamajevo razbojište ili Bitka na Kulikovom polju između Rusa i Tatara : istorijska priča iz 1880 god.

84

— поливају руску војску, а међу овом Пресвета и Ослабу — кипећом смолом, сипају на њихове главе кључалу воду, бацају међу уморене војнике упаљен сумпор...... Једном речи — евуд у наоколо и одозгоре — ад и пакао..... А Казан се мора освојити, — нарочито су то хтели и желили ова два млада и јуначна војника — Пресвет и Ослаба.., Јер тамо, иза ових грозних зидина, сакривено је нешто, што беше — најмилије, најдражије и најрођеније Пресвету и Ослаби... Тамо — иза тих проклетих зидина — већ десет пуних година, томљаше се у стидном татарском ропству рођена мати Пресвета и Ослабе... Они је виде пред собом као живу — она мора бити жива — она је онако исто лепа, _ ставита, умиљата... Њихова рођена варош гори, а татари који је запалише, пљачкају куће, робе жене, убијају му_ жеве... Гле! и отац њихов лежи у крви... Татарска димискија располути му главу, а мајку њихову одведоше татари у ропетво..._

Она се оеврће на мртав труп мужа свог, тужне материнске погледе баца на своју децу. — Пресвета и Ослабу, који беху припали мртвом телу оца свога, и не виде, како им татари мајку у ропство одведоше... Она врисну ужасним гласом, Пресвет и Ослаба потрчаше за гласом мајчиним; — но татарин, пребацивши робињицу преко седла — исчезе у гомили крвожедних татара.... Пресвет и Ослаба, остадоше пуки сиротани... Оца су видли већ мртва... А сад... сад пођоше да потраже милу мајку своју, коју татари пре десет година заробише.

Сад — пред њима, као мртвац из гроба, устаје, и буди се успомена тог страшног дана. Они чисто опажају, како са зидина казанских, пада на њихову главу као град камење. Камиле, високо подигнувши евоје дугачке, као у змија вратове, бесомучно ричу. Татари тамане русе; а њихов кнез Хасан, стојећи на бедемима градским, подигао