Mamajevo razbojište ili Bitka na Kulikovom polju između Rusa i Tatara : istorijska priča iz 1880 god.

85

руке к небу — у знак победе. Али он не види, да уз стубе, које су прислоњене уз градски бедем, већ два млада војника беху се успужали на градски бедем. То беше

Преевет и Оелаба, — они траже милу мајку своју... За њима пужају се им други војници. Пресвет и Ослаба по бавку — (первазу), — обилазе кулу, и већ беху потргли

своје мачеве, да сможде Хасана, а за тим, као муње да јурну у средину вароши... Но бат у тај тренутак, истрча из куле татарка... И врскајући повиче „Хасане! Хасане јв и хтеде се бацити у наручја своме књазу... „Хасане! Хасане!.." Но мач Ослабин сјури јој се у леђа — баш испод плећке... Она врисну и окрену се њему... У тај пар, Преевет јој сјури мач у груди... Страшни ваџај излети из груди ове татарке... Пресвете! Ослабо! мила децо моја, соколићи моји! ви мајку своју убисте...

То беше њихова мати, татарска кнегиња, најмилија жена Хасанова, — мати, коју су Пресвет и Ослаба тражили.. Хладном руком она им показа кре на грудима... она беше хришћанка.

Несрећни младићи нису могли гледати шта се збива око њих, доле под градским зидинама, па ни на самим бедемима. Они беху припали матери својој, која издисаше, чупали су косе своје, а из две грдне ране, које јој нанесоше синови — „близнаци“ рођеној матери, која их је с таким мукама родила и одхранила својим млађаним дојкама, лонтила је крв... „Пресвете, Ослаба, мила децо моја... како сте порасли, о како сте ми лепи...“ шапташе она, издишући на рукама Пресветовим...

А тамо — варош беше узета — на вратима и бедемима градским, већ се лелејаше руска застава... Побеђени и заробљени Хасан моли за поштеду, и нуди откуп...

А отац,.. родитељ ваш питаше мајка своје синове — борећи се с душом