Mamajevo razbojište ili Bitka na Kulikovom polju između Rusa i Tatara : istorijska priča iz 1880 god.

89

на коњма — чисто се чињаше да гору од сјаја. У редовима војске белуцали су се свилени барјаци, осем великовнежевског црног барјака, који изгледаше као какав. омањи црни облачак. Злато, сребро — около слика на барјацима, позлаћене јабуке у које крст беше усађен, златне кићанке и остали украси на стеговима, чисто се чињаше да као ватра гори...

По кадшто тихи ветар ћарне, и чује се како стегови на огромним моткама полако шкрипутају... Чисто изгледаше. ово тихо и мирно кретање као какова побожна литија, вали још то, да попови запоју, и звона зазвоне...

Великом кнезу на мах се учини, да је у Москви, и тек што не чује грување звона... Он погледа на црни барјак... Аја, ово није Москва... Он се сети да је нешто заборавио у Москви, а шта је заборавио — или нешто да уради, или нешто собом да узме... није се мого сетити... Књагињу 2 Не, он је знао да њу оставља. Друго нешто важније он беше заборавио; али шта, не могаше се сетити,

Кнез баци поглед у даљину, да би се курталисао те мисли која га непрестанце мучаше.. И баш у тај пар, тамо далеко — иза татарске војске — на једном хумићу, он угледа некога... Он познаде то непознато лице... Да, то је он, то је тај грозни човек од кога је он дрктао, коме се онако унижено клањао, и од кога је просио берат на кнежевство московско... Тај страшни човек стоји

на брежуљку, и гледа преко главе свога коња на њега Димитрија... Он позваје Димитрија, и ако сеон преобуко.

у одело Бренково... Тако мишљаше Димитрије... А румен. стида изби му у лице, — обузима га врућина, и он сепочиње знојити.

Не шта беше заборавио кнез у Москви7.. Не може, па не може да се сети!.. А та га мисо свеједнако мучи и, узнемирује. Ова га иста мисао узнемираваше и онда, кад.