Menično pravo. I

90

једина, онда се у њој не само не мора, већ п не може рећи да је прва, него се може баш п противно рећи: да је једина меница —- зоја; ипак приметити је, да се пзрав соло меница обично пдентиФпкује са термином сопствена меница, као што се употребљава п за сотствено-вучену меницу. — Према томе, кад се једна меница већ изда као једина, онда тим самим отпада практичка могућност после пздавати другу, трећу и т. д. И само је у томе разлог што се увек у меници ставља реч „прва“, да се иначе не би спречила могућност касније пздати п другу п т. д, ако би се зато потреба појавила. Јер ако се каква трата изда у више примерака, па се ови не означе ка. први, други пт. д., онда то не повлачи за собом неважност тих меница, већ сви ти разни примерци сматрају се као самосталне менице, сваки за се образује меницу.

118. — Наш трговачки законик садржи врло непотпуне одредбе о овим разним примерцима једне п псте менице, Међу тим, има правила менично-правних, која се на њих односе и која ће несумњиво п код нас важити. И тако:

(Сви ови разни егземплари или примерци (први, друти, трећи и т. д.) једне и писте менице укупно узети образују само једну једину меницу. По томе се сви они сматрају као једнаки и као ориђиналт и зову се општим именом дупликати (за разлику од преписа пли копија менице од којих су у основи друкчији). Отуда, даље, следује, да све ове разне етаемпларе може издавати само трасант менице: овај издаје приму, па следствено само он може издавати п секунду, терцију п т. д. Него то није увек само право, већ по некад и дужност трасантова: овај је обавезан издати дупликат кад му то затражи овлашћено лице (в. бр. 255. а).