Menično pravo. I

120

и уз повраћај исте платити меничну суму ономе лицу, које у то време буде њен сопственик, односно које буде овлашћено тражити исплату — 5. 91. тргов. зак. Са овим пријемом добијен је још један дужник по меници, који је у првоме реду п безусловно обавезан платити је п на чију обавезу не утиче ни протест, ни давање покрића, па дакле ни то што би трасант можда и пре пријема постао презадужен (тач. 2. 5. 91. тргов. зак. бр. 154).

Са овога разлога меница се по правилу п не сматра за потпуно епгурну и пеправну све док није пи примљена, па ма колико био сигуран њен пздавалац пли који иреносилац. Тек кад на меници има и пријема, кад и трасат себе менично обавеже, тек од тога часа меница може задобпти све оно поверење, које се њој обично поклања. Меница неакцептирана, и поред најепгурнијег издаваоца п преносиоца, носи сама у себи основ сумње. Сам недостатак пријема по себи јесте узрок, који порађа сумњу у сигурност дотичне менице.

157. — Кад је пријем свршен, — Мишљања о томе, т. ј. о шштању кад се пријем има сматрати као свршени посао од којега пријемник не може више одустајати, веома су подељена и зависе од тога како ко сматра саму меницу. Полазећи са гледишта: да је меница једна апстрактна обавеза, пли бар основа 3: такве обавезе, ваљало би узети, да је пријем свршен онога часа кад се на меници напише; да, по томе, акцептант не може више одустајати чим на меницу стави свој акцепт. Али се код нас не би могло усвојити ово мишљење. Због самог прописа 5. 95. нашег трговачког законика мора се признати, да је пријем свршен тек онда, кад се примљена меница врати презентанту, пли кад се овај пначе извести да је она акцептирана. По томе, ако боп се меница акцептирала, али се то не би ником јављало, већ оп се пријем