Menično pravo. I

146

Нема сумње да се и ови последници других вера (Евреји, Мухамедовци, Католици и т. д.) користе прописом 5. 104. тач. 1. исто као п православни. И баш: зато се не може то исто правило применити и на њихове празнике (кад се ови не поклапају са нашим празницима), јер бп онп онда изузетно уживалп два пута псте користи. Са тога је наређено, да ће они своје менице, којима рок пада на какав њихов празник (пасха, бајрам), морати да плате на радни дан у очи тога празника. По томе, ако бп плаћање падало на последњи дан неког њиховог празника, који траје више дана, меницу ће они морати да плате на радни дан у очи првога дана тога празника. Тако се имају разумети речи у закону „један дан пре тога платпти,“ — Разуме се да овим није пиекључена могућност, да се меница плати п на сам празник, ако се странке о томе споразуму.

Г.

Одлагање рока меничног.

198. — Из разлога тачности, који налазе добра основа у меничним односима, није допуштено да се рок за пеплату менице може ма како одлагати плш продужавати. Тако 5. 106. трг. зак. каже: „дани „почека за псплату менице ни под каквим изговором „места немају.“ Раније, данас још само по негде, било је уобичајено, да менични дужник на дан рока може захтевати који дан почека — т. зв. дани рестпекта — и да му је се морало и допустити, да за који дан касније менпцу псплати. Отуда је временом постало правило, да су и ти дани почека већ самим обичајем утврђени (ни. пр. у Енглеској 3 дана) тако, да менични дужник може и не платити меницу на сам дан рока, већ последњег респектног дана. (И данас кад се есконтирају менице, које се плаћају