Menično pravo. I

1517

Сагласно овим начелима признато је, да ће пренос имати важност пи онда кад је стављен нетачан датум, али се у њему иначе не налази никаква превара.

204. — 6. Други саставак Форме пунога преноса јесте клауза о валути, т. ј. означење „вредности, која је примљена за пренос“. Жирант мора, дакле, у самоме преносу изјавити, да је примио вредност зато што је меницу пренео. По самоме тексту законском могло би се помислити, као да би било нужно баш означити специфично ону „вредност, која је примљена за пренос.“ Њу то није тако; то се може урадити, али се не мора урадити. Довољан је и општи израз: „вредност примљена“, а није нужно означавати по у чему је примљена, као што је то (бар према тексту закона) случај при издању меница.

Клауза „вредност примљена“ у овом општем облику значи да је примљена цела вредност менична. Међу тим, пренос може бити извршен и за мању суму, па се то може казати и у самом преносу н. пр. у случају раније примљене делимичне исплате. Али се не могу поједини делови меничне суме цепати п преносити разним преносима на разна лица. То би било противно самој улози менице. Јер да се ова наплати мора се п притежавати, а њу у једно и исто време не могу прптежавати више разних лица.

208. — в.) Трећи саставак Форме пука преноса је „име и презиме онога, који је преноси“, т. ј. потпис жирантов (пспор. бр. 216. ћа). Овај потше састоји се па пмена п презимена жирантовог, као што то п сам закон каже (а може и из самога пмена пили самога презимена, ако је такво потписивање уобичајено), или п из Фирме његове. Потпис мора ставити сам жирант, ако је шисмен; иначе, ма да закон то не каже изречно, жиранта могу потписати и сведоци по правилима о потписивању издаваоца и акцептанта — бр. 58, 159.