Menično pravo. I

162

остајући увек исто, независно од личних односа трасата — акцептанта и жиранта.

У овоме што рекосмо и састоји се оно, што је код овога преноса главно, што његова дејства чини особеним. Јер н. пр. преносом по грађанском праву, дакле уступљењем (цесија), пријемник може добити само онаква и онолика права, каква је п колика је имао и његов уступилац у часу уступљења; никад већа п никад друкчија. Ту правопријемник може стећи само права изведена (деривативна) из права његова уступиоца. На против, овим меничним преносом жиратар стиче не изведена, већ ориђинална права по меници, дакле она п онаква, која п каква се заснивају на самој пренесеној менпци. Он их стиче, дакле, са свим самостално, Т. ј. без обзпра на права својега жпранта п постаје према меничном дужнику непосредан поверилац, као да између њих овога жиранта није ни било. Једном речи, жиратај) оваквим преносом не стиче права својега жиранта према меничном дужнику, већ стиче према овоме она права, која потичу из саме менице као једног самосталног имовинског објекта. И тако, док за пренашање права по грађанском праву апсолутно важи начело : нико не може на другога пренети више права, но што сам има, — дотле по меничном праву жиратар овим преносом задобија права по меници, без обзира на то, да-ли их је баш сва пи у истој мери имао и његов жирант, или их није имао.

216. — Најважније практично-правне последице овог ориђиналног или самосталног стицања права од стране жиратара јесу у томе: што се менични дужник против његове тражбине не може послужити и оним одбранама, које би могао употребити против којег од његових претходника пи што се при преносу дужник менични никада не мора извештавати о личности жи. ратара као новог поверпоца. И једно и друго је само природна нужност у меничним односима: због брзе