Menično pravo. I

193

може дати и потписом меког особеног од менице одвојеног акта. Ово је у целоме меничноме праву једини изузетак, којим се допушта, да се једна менична обавеза -— авал — узме п потписом не саме менице, већ неког другог акта. И ово изузеће, вели се, учињено је са тога, што је веома незгодно за кредит менице, ако би се пз ње саме одмах видело, да њој, односно каквој обавези на њој, треба још п јемства; а то би се увек видело, ако бп се авалиста само на њој могао потписпвати. |

Овај пак особени акт, на који се авал може

ставити, јесте нарочита писмена исправа, у којој авалиста изјављује вољу своју да буде менични јемац ва некога потписника менице. Та воља се може изразвити на разне начине (в. бр. 256. тач. 2.). Односно садржине овог акта може се рећи, да она треба да је тако састављена, како би се јасно видело, да се њиме даје авал и на коју се меницу и које се лице исти односи. Што се тиче Форме ове исправе она може бити разна, а увек ће се управљати по прописима грађанског поступка судског о Форми издавања исправа. По томе њу мора сам авалиста својеручно написати и потписати, или се мора влашћу оверити; потпис авалисте средством сведока не може се под ње употребљавати. Овај акт може бити и у форми обичнога писма.

859. — Озгначење лица за које се даје авал.

Ово је потребно већ и са тога, што није све једно да-ли ће се авал дати за акцептанта, трасанта или којега од преносилаца. И у томе погледу, било да се авал ставља на меницу или на особени акт, важи као правило, да увек треба означити оно лице за које се даје авал (н. п та као јемац за издаваоца, или за жиранта Н. Н.). То лице, ма да израз није најбољи, зваћемо главни дужник.