Menično pravo. I

1)

постојање обавезе онога лица ради којега је п дат. То би било следствено. Јер кад по 5. 83. остаје пуноважно обавезан акцептант менице, којој је издавалац измишљена личност, пли кад по 5. 84. остају обавезни жиранти, који су своје истините потипсе ставили на лажну меницу, онда је по том истом правилу требао бити обавезан и авалиста, који је свој авал ставио уз какви потпис што је измишљен или Фалсификован. Тако је то и по немачком систему. Међу тим, по наведеним прописима нашег трг. законика код нас је друкчије. По нашем закону (в. даље под 2) обавеза авалисте није потпуно самостална оба-

веза, независна од обавезе лица за које је авал дат; њена је судба везана за судбу ове и њено постојање условљено је постојањем ове — она је њена акцесорија. Према томе, прописи о обавези авалисте, о којима је овде реч, морају се сматрати као изузеци од правила постављених у 55. 59. и 84: ова не важе и за авалисту. —

2). Кад се у 9. 118. трг. зак. каже, да је авалиста обавезан „заједнички и оним истим начином као што су обавезни мадатељ и преноситељњ“, онда ту има једне неисправности саме редакције. |Ова је чист превод Францескога Соде де Сошт. а. 142., који је опет потекао из ате. 338. Огдоппипсе ропг Је сотатетсе од 1673., али је по готову од ње погрешнији. Јер док ова набраја све меничне обвезнике, дотле Францески, а по њему и наш трговачки закопик помињу само издаваоца и преносиоцеј. Погрешно је тако апсолутно рећи, да се авалиста обвезује заједнички и оним истим начином као што су обавезани ивдавалац п преносиоци, него је он обавезан заједнички пи оним истим начином као што је и лице за које је авал дао или јамчио. И тако: као акцептант ако је за њ јамчио, као жирант ако је за овога јамчио и т. д. Та је мисао са свим правилно исказана,

18"