Menično pravo. I

225

платцу изгубљене менице (о томе види у бр. 295. тач. 6.).

6) Величина овога јемства (по његовој вредности) мора, по природи саме ствари, бити равна меничној суми, односно самој исплати (са додатком законитих трошкова). Онолико колико је плаћено, толико мора и ово јемство бити (а толико би могао тражити и касније појављени прави сопственик менице — в. бр. 295.) За ово има аргумента у законским речима: „....бсума, колико вредност менице износи, у судске руке положи“ — 5. 128. то ћпе.

в) Врста, каквоћа овога јемства не опредељује се законом нарочито и изречно. Међу тим, из горњих закључних речи 5. 128. види се, да оно може бити у новцу, као што се опет из 5. 131. види, да оно може бити и лично, ма да овоме последњем не би овде било оправданога места. Но због саме прпроде меничних односа било би неугодно признати, да се ово јемство може састојати и у стварима (сравни 95. 844, 845. грађанск. закон.).

г) Трајање пли рок овога јемства ограничен је законом на три године. После овога рока положено јемство, односно обавеза јемца престаје: јемство положено може се натраг узети, а јемац постаје слободан. — Овде је важно знати од кад се почиње рачунати овај трогодишњи рок. 'Го је питање спорно. Неки мисле од дана рока плаћања саме менице у свакоме случају. Али ми не само према речима 5. 131., него још више према самој природи посла мислимо, да почетак овога рока ваља рачунати од дана кад је јемство дато, те је исплата услед њега извршена. Јер тога је дана јемство постало Факт, о чијем трајању и престајању може се говорити. Наравно је да се тај дан може и поклапати са даном рока меничног, али се може и разликовати од њега.