Menično pravo. I

221

Владајуће мишљење о овој ствари гласи: да онај који овакву исплату учини није ослобођен обавезе по меници; он ће ову морати поново да плати, ако би се прави сопственик јавио у року застарелости (в. бр. 387.), а повраћај први пут и по наредби суда дате исплате моћи ће тражити било из датога јемства, ако ово још постоји, било пак од онога, који је ону прву исплату примио, ако то јемство више не постоји. Овакво разумевање налаже и сам текст закона, а такво схватање изношено је и шри самоме стварању ових одредаба (у Францеској).

Као што се види, овде је узето са свим противно од онога што је требало узети. И према томе циљ онога јемства о коме говорисмо (бр. 294 Ји јесте: да послужи као гаранција платцу (дакле акцептанту, трасату, регресату) из које би он добио накнаду, ако би меницу понова морао платити (а требало је да служи као гаранција правоме сопетвенику). Па и то би се најзад могло примити кад би оно јемство трајало 5, а не само 3 године. Овако пак такав платац бев пкаква разлога изложен је следећој опасности: он плати меницу пошто се даде прописно јемство. Ово пак по 5. 181. траје 3 године и онда га нестане. Међу тим, застарелост је најкраћа од 2. година по 5. 167. трг. зак. И прави ималац се јави после истека рока за јемство, али пре навршене застарелости. Акцептант менице је дужан платити му ову; али накнаду не може више добити из јемства. (стаје му само тражити је од онога, коме је меницу први пут платио по наредби суда; ако од овог: не могне да се наплати, он сноси обе ове исплате без икакве своје кривице, већ само због небрежљивости правога имаоца, који је све дотле ћутао и губитак менице никоме не јављао.

И. чиме се брани овај накарадни системе Само тиме, што у пракси нема бојазни да ће наступити

15