Menično pravo. I

299

домицилијату) п од њега исплата тражити. Гај се рок никако не може продужити, сем по каквом нарочитом уговору дотичних обвезника. Али и такав уговор не може везивати и трећа лица, нити може н. пр. мењати рок за протест, који је законом утврђен.

Ну о овоме времену презентације садржи сеу 5. 136. трг. зак. једна нарочита одредба за оне менице, које су падате на страни или у Србији, а имају се плалити у Србији (или обратно) „одма по виђењу, на један или више дана пли месеци по виђењу, или на обично време по виђењу.“ Ималац такве менице дужан је исплату тражити у року од три, шест или

_ осамнајест месеца (према удаљености места издања пи плаћања — види текст 5. 136.) рачунајући од дана издања.

(Овде нам ваља двоје приметити.

Прво то, да овај пропис треба да се односи на све менице по виђењу, а не само на оне код којих је рок одмах, обично време, један или више дана или месеца по виђењу — види бр. 906. тач. 1., дакле и на оне, што гласе једну или више недеља, година по виђењу.

Друто то, да се горњи рок од три, шест, осамнајест месеца има рачунати од дана издања само онда, ако нема датираног пријема, протеста због непријема или датиране визе. Јер ако ма чега од овога има, онда ће се рок плаћања рачунати од дотичног датума (пријема, протеста или визе) по правилима из бр. 183.

Разлог овој одредби је у томе, што се имаоцу менице, којој се рок виђењем утврђује, није хтело оставити, да он по својој вољи оклева са тражењем наплате и дуго одржава лица менична, посебице издаваоца, у неизвесности о томе, да ли ће се меница платити или не.