Menično pravo. I

66

О =

89. — На овом месту биће згодно упознати се са комисијоном тратом п са згаступањем при издавању менице.

( овим двама предметима, којп ничег заједничког немају, налази се веома карактеристичан проше у 5. 82. тргов. закон. који гласи: „Меница.... се може вући на наредбу пзга рачун кога другог, но ово се мора испод подписа издатеља означити са речима „по наредби тога п тога“ или „по налогу Н. Но пш „као пуномоћник Н,“ пли другим сходним изразима. Не назначи ли се ово, то се сматра да пуномоћник издаје меницу за свој рачун.“ Наш законодавац није се, на жалост, задовољио да само преведе добар текет Францескога закона, него је сам додао оно објашњење о потппепвању, а тиме је направио једну збрку по две различне ствари немилосрдно измешао. Да разгледамо сваку посебице:

90. — АКомисијона трата то је она вучена меница, коју једно лице — комисијонар — издаје за рачун друтога лица — свога комиштента. У оним мло-

гим и разноврсним односима, који се јављају пзмеђу комитента пи комисијонара, може се десити да овај изда и какву меницу за рачун онога. И тада комисијонар као такав пздаје меницу само за рачун другога, али је издаје у своје име, као што се п раде комисијонарски послови. Компепјонар, дакле, сам п потписује такву меницу по једино он п Фпгурише као њен издавалац. Прп томе пак, он својега комитента или никако и пе помиње, ако овај то неће п слетара се да трасата обавести за чији је рачун меница вучена на њ, — пили п кад га помене, он то не чини никако при својем потпису, већ у тексту менице п на начин, који се види из следећег Формулара. Истина у првоме случају, а по самој спољној форми, не види се да има компеијоне трате; у дру-