Menično pravo. I

12

правилу, регулише законима места где је п постала — 5. 169. тргов. законика (као и при оцени да ли постоји меница сопствено-вучена — в. бр. 102), а и при примени пропшеа о повратној меници.

Друго опет, т. ј. време издања састоји се у означењу дана, месеца п године кад је меница пздана. Оно је нужно са тога, што се по њему има најпре ценити способност издаваоца (в. бр. 69.) а после п определити рок плаћања оних меница, код којих овај почиње тећи од дана издања (кад се то у меници каже, или кад наступи случај из 5. 92. то пе — в. бр. 188, 185).

То су разлози са којих је место п време (дан, месец, година) издања менице оглашено за битни саставак њене Форме. По себи се већ разуме, да ни једно ни друго не мора увек одговарати истини, него може бити п измишљено (лажан датум издања није узрок казни као код преноса — бр. 206). Алп тако исто ни једно ни друго не може се два пута различно означити, не могу бити у меници два разна датума. (Имаде мишљења да меница вучена на сопствену наредбу — бр. 85 — може вредити и без датума издања у случају кад је ремитент пренесе е пуним преносом: место по датум преноса сматра се онда као место пи датум издања. Ми то мшиљење не делимо. Кад би се оно усвојило, онда би ова врста менице била певредећа и кад би је трасат акцептирао, али још не би била пренесена. — Испореди и бр. 206).

95. — У закону се изречно тражи да се означи дан, месец п година пздања. По томе није довољно п. пр. означити дан по имену (среда, петак ит. д.), већ мора бити по броју (н. пр. 25. Јануар, 8. Март и т. д.) Међу тим, држимо да би се дан могао означити и именом, ако је то какав дан с неким особеним