Mezimacъ G. Dosіөea Obradoviča : Častь Vtora Sobranїя raznыhъ Nravoučitelnыhъ Veщeй vъ polzu i uveselenїe

ву положи. Оно се зове, рече МИ, мїшра светынї), мудрости и науке. Видитъ га! рече ми, како се суеумно свуда показуе, и хоЋе, да свїю очи само на нога гледаю. Не сподоблявасе на землю ни погледати, него само сматра, гца се по воздуху чини. ИзЪ уста му лете сентенцїе, речи су му громовите и догматїческе; и изыскуе, да се прїимаю како членови ВѢре и Исповѣданія. ПроклинѢ и за кривовѢрце и незнабожне оглашуе и издае свакога, кой се усуди найманю мрвицу су мнѣ о чемлиоо, вдо онЪ ушверждава и одриче , имати. Никому одЪ земнородны нїе дозволено, нити друго,нити другоячїе ід,о никадЪ вовѣки помыслити, далеко манѣ реЋи, разве само онако, како іцо онЪ мысли, узаконява и заповеда. Ко нѢгове речи не слуша, и на ньима се не заклииВ, нїе достоянЪ найманЂмЪ сравнитисе првку, кой по блату г ми же: ОнЪ с у нЪговымЪ очима кумирЪ истуканный! онЪ є една грудва землѣ! онЪ є, су мало речїй, то! и то! и то! иїошь неіцо млого горе! Свака добродѣтель , свака честность , свакїй здравый разумЪ, ако нису на нѢговы сливени калупы, сЪ нЪговымЪ измѣренія аршїномЪ, и на родьенымЪ нЪговымЪ основани началоположенїяімЪ, то су сеє бабске измышлѢнне Фабула, оболи, и параболе.