Mezimacъ G. Dosіөea Obradoviča : Častь Vtora Sobranїя raznыhъ Nravoučitelnыhъ Veщeй vъ polzu i uveselenїe

72 *§М)о(^ горїй и лудь'ій додази. Зовне свое ДЂкаре, и рече имЪ: Водите овога чемернога човека, и, ако можете, излечите му мозакЪ ; зато бы му залуду ране излечили, докЪ му мозакЪ не буде читавТ?. Како дакле, рече гласовито ї/нг’ • УантЪ, есу ли сви Цу Уе у свемЪ моемЪ пространномъ Царству такови? и йену ли я наѢи єднона, какова желимЪ, и како га себи воображавамЪ ? Ево! ево! Честишый Цару! наЂиЋешь га у мени, вопїе єданЪ шридесетьгодишньт дебео и нагоенЪ МандарїнЪ, то есть КнижевникЪ. Мешанише три кратЪ НредЪ ЦаремЪ, удараюїт здраво сЪ челомЪ о златный патосЪ- ВсепресветлЂйдіт Владѣтелю! моя е мудрость сасвимЪ земна и тЂлесна. у^ живати све, іцо моя чувства желе: не марити за протасто време, и не старашисє за будуіде, Мое є повседневнЂ правило: ужнвай и веселисе данась, заіцо сутра, не знать, іца Ће быти. Не старамсе ни за кога, него за себе: и све, ш,о могу, и колико могу, на мое услажденіе и ползу употреблявамЪ. Да сви люди мысле и живу, као я, сви бы были среЋыи. Да сви мысле и живу, као ты, сви бы были несреЋии: рече му мудрый Царь; заіцо нити бы ко орао, ни сеяо, ни жео : нити бы была на Свету 06іцества ниФамїлїе : нити бысе іцо садило ни зидало. Иди ми нспредЪ очїю !