Mezimacъ G. Dosіөea Obradoviča : Častь Vtora Sobranїя raznыhъ Nravoučitelnыhъ Veщeй vъ polzu i uveselenїe

7б *§ЮоЄ& уздышуЂи: овай є морао много зла одЪ людїй на Земли поднети и претерпипш, кадЪ тако люто на ньихЪ мрзи! Не бы никада могао помыслиши, да се до ше мѢре бѣдный човекЪ у моей находи Державы. А помоѢи му се нїе начина, кадЪ никоме кЪ себи приступити не да. У єдномЪ великомЪ граду чуе, да се много говори о єдномЪ ученомЪ Мандарїну. Подье и онЪ кЪ нЂму: и заисто астане удивлЂнЪ высокой науцы, и прекрасномъ наравоученїю, кротости и сладкоречїю човека. Возрадуесе и помысли, да е нашао оно, вцо тражи. Но по томЪ чуе и нзвесшисе, да € тай истый учитель богатЪ и живи у изобилію $ да иманеке оскудне сроднике, али за скупоЋу свою нїе ни єдномЪ никадЪ помогао. Ни овай нїе, кога я наѢ.и желимЪ, кадЪ онЪ само за себе живи: рече Царь; и возвратисе назадЪ кЪ царсшвуювцему граду. Сада єданЪ одЪ двоице Дворяна, кой лакше и готовїе говорити могаше, за растерати Царевє невеселе мысли о неуспѣху предпріятія, слѢдуюЋе учини говоренѢ: Ваше Величество! не чудитесе, вцо су люди такови, какови пригодно мораю быти. Сви сулюдиодЪ колевке до гроба своелюбцы, и свое корысти желатели. СвакЪ воли себе, него другога: у томе су сви єдиноДУШ -