Mezimacъ G. Dosіөea Obradoviča : Častь Vtora Sobranїя raznыhъ Nravoučitelnыhъ Veщeй vъ polzu i uveselenїe

*Й€ММї* 77 душно као у погодбы и согласію 3 слѢдователно никому у тоые неправда не быва. Доста су люди добри, кадЪ су установлѢннымЪ гражданскимъ Закономъ покорни и послу шни. Ако ли се ко томепротиви, онЪ самЪ себе законному наказанію подлаже. НашЪ достойнѣіппїй Предсѣдатель описао е мало пре характеръ добродѢшелнога човека. Али искусство намЪ засведочава, да се шаковый, поготову само у умозренїю, а у самой веіци, не велимЪ, ни? кадЪ, али заисто едва кадЪ находи: а и кадЪ се надье, и тако єдна ластавица пролетье не чини. узымаймо дакле и себе и друге ^ такове, какви смо, и будимо сасвимЪ задоволни СветомЪ. Тое правда, отвергла добросердечный МонархЪ, да мы морамо сЪ людма задоволни бышы; и, колико можемо, старатисе ньихЪ больимЪ и среЋнїішЪ учиниши. Али ми є весма необычно и жао, да самь всегда о єдномЪ Цу-У лепо мыслїоз а садЪ, кадЪ самь зажелїо, да га позиамЪ, не могу да га надьемЪ. Милостивѣйшій Владѣтелю ! рече Чеу- КонгЪ, оно, іцо е мой СодружникЪ вообіце о людма рекао , да су сви своелюбиви и свое корысти желатели, и да изЪ овога све, вцо они чи» не и изоставляю, происходи, я то не одричемЪ: но у истомЪ своелюбїю џ дорысшожєлашю ева р аз лика стой.