Moj život i rad

менат кад ће потрошачи ма како јевтино им нудили производс, одбијати да купују задовољавајући се онима које већ имају. И, затим, ако усавршени методи производње запославају све мањи број радника, шта ће бити са другим радницима? Где ће они наћи посла? Од чега ће они живети? Почнимо са другим питањем. Често сам помињао машине и методе који ослобођавају један велики број људи. Чини ми се да чујем примедбу: „Јесте, нема сумње, и идеја је дивна са гледишта фабрикантовог. Али шта о томе веле они јадни ђаволи којима је одузет рад?“ Питање је врло разумно, али је ипак чудно како се може поставити. Кад сте видели да радници остану без посла услед тога што су индустриски методи усавршени? Кочијаши на поштанским колима су зацело изгубили своја места кад су дошле железнице. Али зар је требало спречити увођење железница да би се сачувала поштанска кола? Зар железнице не дају посла већем броју радника него поштанска кола? Зар је требало забранити увођење таксиметара (варошких јевтиних аутомобила) да се не би одузимао хлеб кочијашима? Упоредите, међутим, број таксиметара са бројем фијакера у доба кад су ови цветали. Фабрикација ципел-а помоћу машина натерала је већину оних који су радили ципеле рукама да затворе дућане. Али кад су се ципеле правиле рукама, само врло богати људи су могли имати више од једног пара и већина радника су лети ишли босоноги. Данас скоро нико није само саједним паром ципела, и фабрикациј-а ципела јепостала једнавелика индустрија. ~Кад год нађете начина да један човек ради за двојицу, ви увећавате богаство целе земље у тој

108