Moj život i rad

у коме су обоје заинтересовани и од кога и један и други извлаче средства за живот. Послодавац, као газда, требало би да има амбицију да плаћа боље наднице него ма које слично предл'зеће; а радникова амбиција треба да буде да то учини могућним. Има, разуме се, у свима радионицама радника који могу мислити да ће, ма колико добро радили, сав вишак припасти газди а не њима. Невоља је што такво осећање постоји код радника. Али оно постоји, и није сасвим неоправдано. Ако један газда тражи од својих радника да раде што боље могу, па ови после неког времена увиде да им сав труд не доноси кикакву награду, они ће попустити у раду, и биће потпуно у праву. Али ако се резултати њихова рада покажу у облику веће наднице, доказујући на тај начин да добар рад доноси добру надницу, убрзо ће разумети да су они саставни део предузећа у коме су запослени; да његово напредовање зависи од њих и њихово од њега.

Основно питање. „Колико треба да плаћа послодавад? Колико треба да добија радник?“ То су само споредна питања. А главно питање је ово; „Какву надницу може дати једно одређено предузеће?" Зацело нема радње која може издржати веће трошкове него што су њени приходи. Кад пумпате воду из бунара брже него што се вода обнавља, бунар се најзад осуши, и тешко онима који су жедни. Ако неко случајно мисли да кад исцрпе један бунар може прећи на други, најзад ће се све осушити ; то је само дитање времена. • Са свих страна се данас тражи правична награда за рад, али треба признати да има граница на-

90