Na stramputici : roman iz predratnog života beogradskog

јим маштама назирао и сањао, на прагу је да се оствари. 5

Боровић је разгледао по соби богат и елегантан намештај и, мада му је већ био познат, исказивао је лаким осмехом своје душевно задовољство, помишљајући, како ће он ту наскоро бити као у својој кући, — кад се Никола врати у реденготу, с рукавицама и цилин= дром у руди.

Никола се лако накашља па предусрет= љиво рече:

— А, млади господин доктор!... Драго ми је што те видим, Драгоје!...

Никола му пружи руку, а Боровић је брво стиште љубазношћу човека, који долази да моли за судбоносну одлуку.

— Част ми је... Али, ви сте спремни за излазак •

— О не брини, млади господине! Изволи само сести. Никола му показа столицу, па цилиндар и рукавице спусти на сто.

— Не бих желео да вас деранжирам у каквом важном и, можда, ·- пресантном послу...

— Не, за тебе имам још довољно времена.

Обојица седоше. Охрабрен лепом предусретљивошћу, Боровић се осети слободнији у држању, па говораше:

— Извините... Знам да ви нисте никад без својих послова —

— Код нас трговаца вазда се нађе послова, својих или туђих, тек... мало времена за одмор.

— Гађог опшина мпск, рекли бу још стари Римљани. Рад је, одиста, сопфа о зле qua non за свакога посленика вашег сталежа... Збиља, господар Никола, мора се човек дивити вашој енергији пи отменим манирима којима сте умели · задобити ошште поштовање и екселентан реноме у свим круговима, и којима —

1%