Na stramputici : roman iz predratnog života beogradskog

101

инстирамција.., која ми у души изазива неодољиве емоције. —

— Хм! — погледа га Никола упитним

- изразом.

— Ценећи много ваш уважени дом коме остајем вечити дужник п према коме сам се опходио вазда с респектом и пијететом; дивећи се вашим јединственим кћерима и предусрећући их вазда с достојном полштесом...

Хм! Хм! — прену се Никола неповољно.

— ..вашим дивним кћерима, — продужи Боровић, не спазив неповољан израз Николина лица, — које без икакве фриволне афектације —

— На ствар, Драгоје!...

— Молим... Одлучио сам се сасвим стон-= тано, по чистим емоцијама душе своје, да. замолим за руку ваше кћери...

— Охо! — трже се Никола намргођен, усне му запграше, а оштар поглед срдитости прећаше да. обаспе Боровића заслуженим погрдама, пи да му покаже врата. Али његова, вазда тиха, природа одржа превагу; брго се прибра, накашља, па хладно и озбиљно рече:

— Не бих се надао... Ви, господине Боровићу, мислите, бесумње, на моју старију кћерг

Боровић је сад и по тону узвика »Охој«с п по цртама Николина лица, па и по оном »Ви« п »Господине«, приметио његово непријатно изненађење; али га то ипак не задржа, већ говораше: = О не, драги господар Никола! Госпођица Нада је непроцењиво благо, богата, ума, и интелигенције. Али се у души мојој зачела изванредна симпатија, управо рећи, срце ми је WO љубав. према госпођици Вери.

Мада одвећ срдит, Никола, га не хтеде одбити грубо, на пречац, како би то Боровић заслуживао, већ му се учини подесније да Веру брани разлозима:

— Веома вас ценим, господине Боровићу,