Na stramputici : roman iz predratnog života beogradskog

102

али вам морам рећи да је то засад немогућно. Вера ми је још врло млада... неразвијени пу-

пољак, — говораше Никола нежним тоном, као што би се п вазда разнежио кад је речо његовој љубимици. — Тек је изишла из школе,

а има да прође и кроз најважнију, домаћу

школу... А треба ми најпре старију удомити. — Тако! — промуца Боровић нешто му-

клим гласом, а лице му се обасу бледилом.

Био је збуњен. У Николиним разлозима. увидео је јасно одбијање, чему се није надао. Рачунао је утврдо да ће његова прошевина бити »оберучке« прихваћена, или бар да ће Никола одложити одговор после споразума с кћерима, када би Вера, зацело, однела победу... Одбити њега тако одлучно, без саслушања Вере о!... Није разумевао такву одлуку. Разлози му не изгледаху ни мало оправдани. Вера је и физичким развитком M пнтелигентношћу саврела за удају — удају се п млађе. А првенствена удаја старије кћери само је разлог за одбијање, јер није могао веровати да ће културни газда Никола имати »такву предрасуду!« Ако ли је у томе одиста његов главни разлог, мислио је, »тај се приоритет може још дискутовалти«... А наметљиви Боровић није бпо мекушад који се даје лако одбити, па говораше:

— Не мислим се упуштати у дискусију, нити потцењивати ваше серимозне разлоге, али се надам да ћете саслушати и моје нетретенциозно мтшљење о вашој ефикасној одлуци... Данас, у доба модерних пдеја п принципа —

Никола му нестрпљиво упаде у реч:

— Извинипте, млади господине! Ваше мишљење може бити основано на добрим разловима, али ћете разумети да је опо у овом случају споредног значаја. |

Никола устаде. За њим брзо устаде и Боровић, коме се сад на лицу показа неки пркосни осмејак којп као да говораше: »Ове ће то