Na stramputici : roman iz predratnog života beogradskog

Вера поправити! Убрзо ћеш ти, газда Никола, друкчије пи мислити и предусретати Драгоја Боровића!« па похита да каже:

— Нема сумње, господар Никола... Али, ако би пристанак ваших уважених кћери —

Никола се трже као муњом ошинут... »При"станак кћери! Да ли је могућног«... Љутит поглед његов значио је: »[п лажеш, неваљалче!«.. Али му се љутња задржа на узбуђеном питању:

— Штаг! Ви имате пристанак мојих кћери;

— О не, извините!... Моје мишљење, надаљње... Никола се утиша, уверен да ни безазлена Вера, још мање мудра Нада, не би биле у стању да о тако крупној ствари воде с киме реч без споразума са својим родитељем. Веровао је да је то само лукава замка овога господина, коме је стало до добра мираза, а да оне о томе ништа и незнају.

Боровић је збуњено гледао у под. Све његово елегантно и охоло држање беше пишчезло. Осећао се понижен, саломљен. Стајао је пред Николом као пре седам година, када је као спромашни и скромни студент молио за помоћ ради студија на страним университетима... Али му се одбијање прошевине чинило још као неверица, као Николино расположење једног момента, па благим и љубазним тоном говораше:

Извините, господар Никола, што узимам слободу према вама, као своме великом добротвору... Незнам управо, како да тумачим вашу солуцију 2“ Да ли се у негативном одговору вашем разуме за ме непријатна консеквенца само »васада«, привремено“ Или може бити доцније ва ме наде —

— Жао ми је, млади господине докторе, али — а | Никола погледа опет на сат, па брзо дохвати са стола цилиндар и рукавице, што им Боровић учини.

105. —— o ——=