Na stramputici : roman iz predratnog života beogradskog

104

— Допустите само једну реч...

— Извини, Драгоје! Хитам у министарство на позив министров, — рече добродушно Никола, коме се поврати свагдашња добра воља пи коме је сад чисто било жао овог лакоумног младог човека; па му пружи руку коју Боровић својом руком стиште, говорећи:

·__— Молим за опроштај... Млађана жудња душе моје... разумећете... Надам се да ћемо п даље остати у односима узајамног пријатељства и респектовања. Био бих врло несрећан“ —

— На сваки начин, Драгоје... на сваки начин...

— Још бих вас молио и за дискрецију о моме кораку; јер, знате, незгодно је за млада човека —

— О не брипи... разуме се. Нико то неће знати.

— Слуга сам!...

Никола га испрати до врата, па се у повратку пронично смејао.

— Доктор дипломације! Заљубљен у Веру! Хахаха!... О знам шта њему треба!...