Na stramputici : roman iz predratnog života beogradskog

8. СИМПАТИЈА.

а пође излазу, кад се појави Нада.

— Већ одлазиш, оцо!

— Треба ми ићи у министарство, кћери моја, — рече Никола и пољуби је.

— Министарство... Послови... (О тобом се више не може ни у празничне дане поразговарати, посаветовати!... А било би много штошта, нарочито о Вери.

Николу жадцну помен Вериног имена. Помисли: да ли Нада има штогод што би било у вези с Боровићевом прошевином, па брзо упита;

= Но, шта о Вериг

— Требало би да чујеш моје мишљење о њој...

= Ти си ми, Надо, мудра и разложна, знаћеш и сама —

— Тако ти увек!... А ја већ не умем с њоме да се нађем. hara је чудно расположена: моје савете занемарује... улични је утицај постао јачи од мога... жеље и идеје често су јој настране и лакоумне...

— Е, е!... Врло си оштра!... Не заборави да је моја Верица још врло млада, детињаста....

— Седамнаеста година није више детињство. Време је, оцо, да сео њој води озбиљнија, брига. |

— Биће времена и за то, биће. Оно... могло би јој се поштогоди замерити, али... Та она, је и моја, и твоја љубимица!

| =