Na stramputici : roman iz predratnog života beogradskog

106

— То не значи да њеној лакомислености треба пуштати на вољу, — примети Нада доста срдито.

— О Надо! Зар њеној младости доликују озбиљне замеркег... Њена је душа нежна као дах пролетњега цвећа; жеље су јој безазлене као у невина детета; а живахно опхођење њено — лака игра несташна јагњета!...

_ Николине су речи потицале из дубине душе којом је, у свој нежности родитељског срца, волео своју љубимицу. Њу је и сад грлио и мазид као девојчицу, и она ће то за њега још задуго остати.

— Срећно је то доба, Надо, то дивно доба,

безбрижне младости које, нажалост, не траје дуго. - — Али је то доба, оцо, као што и сам знаш, врло опасно са штетних утицаја споља... Каткад је озбиљна пи јогунаста, као да је већ одавно ушла у девојачку зрелост; п тада јој падају на ум чудновате идеје п жеље... Да чујеш само какав смо разговор имале пре неки дан...

— Не, Надо, другипут. Сад хитам.

— Добро. Али ти морам рећи, оцо, да се твојим мажењем стварају у ње мане које је тешко сузбити... Допустио си јој кинђурење што потхрањује таштину,.. Не браниш јој раскош који ствара нескромност... Навикаваш је на задовољавање сваке жеље, а то води лакоумним пожудама...

— Кићењег Раскошг — одмахну Никола безбрижно руком. — Све су то пролазне игре невине младости... Мало зачина у јелима живота, чине га пријатнијим.

Никола погледа на сат, па се трже.

— Охо! једанаест... задоцнићу. Нешто Боровић, нешто ти —

— Боровић! — живо му упаде Нада у реч,