Na stramputici : roman iz predratnog života beogradskog

108

за Веру не може бити опасности... А сад, до виђења! Министар ће извинити задоцњење. — До виђења, оцо!... Нада га испрати, па у повратку мишљаше: «Не смем допустити да тај сујетни уображенко овлада Вериним срцем«...

Наскоро дође Вера из своје собе.

Била је у обичној кућној хаљини. Лице јој је сијало ведрином и веселошћу, а сваки јој покрет беше израз млађане живахности. На њој не беше ни трага од ономадашње озбиљности пи напућености. -

Вера је данас много милија.

- Весела и раздрагана душа човекова даје живости, енергије, пријатности, љупкости даје лепоту. Она одсијава у пзразима мила и насмејана лица, у погледима сјајна ока, у откуцајима жива, срца. С таквом душом лепота је изразитија, величанственија... А поред туробности, напућености, срдитости, суровости... вазда се осећа нелагодност п непријатност; ту нема лепоте; наместо ње искрсава незадовољство, гроза — ругоба.

Ова је природа таква са својим величанственим и дивним појавама, које нас очаравају, са својим бурама и страхотама које нас узнемирују, плаше и доводе до очајања. Човек је огледало њено.

Свако доба човеково има својих израза, својих особина, своје лепоте. Детињство, дечаштво, младост, зрелост, старост — све има својих карактерних црта. Измене ли се ти израви и особине, опазимо ли код једног доба црте које му не припадају, видимо ненормалност и неприродност, осећамо нелагодност, непријатност. Појаве на човеку п око нас вазда, су сношљивије и допадљивије кад су нормалне, природне, кад одговарају добу п времену.

Вера је данас у својој нормалној улози.