Na stramputici : roman iz predratnog života beogradskog

== па taa = 109 а - — O RO GA

Данас је она жива, весела, безбрижна, одушевљена животом п идеалима својим. Те су особине у природи млађаног јој доба.

Али је то доба развоја без поступности и склада у прелазима; доба дволичности у којој се супротне појаве често смењују нагло, напрасно; доба које нас несталношђу и чудним противностима изненађује, збуњује. Такве смо појаве већ запазили код Вере. То је доба прелаза од шппарице до зрелије девојке, удаваче. Али је тај прелаз врло брз, кратак — само један корак. Зачуди нас брзина којом се тај корак изврши. То је доба налик на пролетња изненађења, када биље, цвеће-и дрвеће преконоћ листа, и цвета...

Вера је ушла живахно, с осмејком.

Нада јој пружи руке. Топал пољубац беше израз радости и љубави њихове.

— Како си ми данас мила и дивна!

Вера се осмехивала, држећи сестру подуже за руку.

_— Јутрос је било за тебе писмо, Вераг

= Да, од Зоре... Чуди се што ме нема... Нећу им више ни ићи. Џостале су ми досадне — и она и Мара.

— Како ми се допадаш!

— Ах, сејо! — И Вера је опет пољуби.

— Вазда сам радосна кад те видим тако ведру, веселу.

Вера пође по соби, па јој опет брзо приђе.

— Синоћ ти, сејо, нисам ништа, казивала о журу код Павловићевих, о коме ми је ТетаЈуца причала.

— Знам већ како изгледају њихови журови, — рече Нада немарно. |

— Признаћеш да су увек отмени... Водио се разговор и о нама. Тебе су хвалили као вредну, образовану и интелигентну. А за мене