Na stramputici : roman iz predratnog života beogradskog

110 се рекло да сам »нова звезда прве величине«... Хахаха!...

Верино смејање не могаде прикрити душевно задовољство њепо.

— Сувише ласкаво, Вера!

— Замисли!,.. говорили су и то, да би за мене најбоља прилика био Боровић. Хахаха!...

Нада се намргоди, па је брзо погледа у очи. Али Верин смех и израз очију одаваху само безазленост.

— Нек се они не брину за тебе.

— Хвалиле су његове »лепе особине, интелигентност и модерност«, и налазиле да му упредстоји изванредна каријера у дипломатској служби«... А госпођа министарка Јовановић рекла је: »То би тек био красан пар људиј« Хахаха!...

Говорећи, Вера је опазила мргодно лице Надино, па се још више смејала п грлила је, да би је одобровољила. Но Нада устаде, па милујући је говораше:

=—- Слушај, Вера!... Лепота је диван дар божји, али са:о кад је удружена с лепотом душе, с племепптошћу срца... Што тебе хвале, _ имају и нашта. Али шта да се каже о Боровићуг Та он је само уображени надувенко.

— Уколико сам га ја познала, он је, дошста, поносит, али солидан п частан. А необична, интелигенција и образованост не могу му се порећи.

— »Поносит«г Не, Вера, он је охол, ташт и дрзак. Ја сам га боље умела проценити... уСолидност« и часност« не могу се само из дватри разговора познати... Па и његова »пнтелигентност« у пптању је, јер праву интелигентност прате вазда скромност, нежност, племенитост... — Ти га, сејо, не мартшш, зато ти је оцена сувише оштра, а рекла бих и неправедна.

— Пе, Вера, моја је оцена још сувише блага.