Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : I. knjiga : A—Z

ЖИВАНОВИЋ

бији рат, Ж. је, из Швајцарске, где је у Лозани студирао социјалне науке, без размишљања похитао у (Србију. Био је прво време у добровољачкој чети војводе Дула, и у више сукоба одликовао. се храброшћу. Затим је прешао у одред мајора Косте Тодоровића. У сукобу на Карачићабрду, недалеко од Оребрнице А. и мајор К. Тодоровић тешко су рањени, заробљени, запаљени су живи и изгорели су па ломачи крај Оребрнице. У септембру 1994 у Оребрници је подигнут споменик

мајору Тодоровићу и Ж. ради успомене

на њихову јуначку и мученичку смрт. M.

ЖИВАНОВИЋ ЈОВАН (30/1 1841, Карловци — 18/11 1916, Карловци). Учио је ниже школе и гимназију у Карловцима, а Университет у Бечу. Од 1/10. 1865 био је професор гимназије у Карловцима, Од 1875 предавао је у карловачкој богословији руско-словенски језик и пчеларство. — Ж. је био практични филолог, који се много бринуо о чистоћи књижевног језика. Шисао је махом школске књиге. Српска читанка (1884), Орпска синтакса. (1889), Извод из српске граматике за 00гослове (3' издања, 1880), Граматика, старословенског језика (1895, 1919, 1921). Овоје научније чланке издао је у књизи: О српском језику (Нови Оад, 1888). Оложене ријечи у спреком језику (Глас, 68, 1904), његово је најбоље дело. Писао је много о пчеларству (Орпски речник за кованџије, 1877, Орпски пчелар од 1879, ПШчеларска. библиотека, 1, 3, 5, 7), а тако исто у програму карловачке гимназије и по повременим часописима о практичним питањима нашег књижевног језика. Отудија O Бранку Радичевићу, прештампана је из Јавора (1888) и засебно. 4...

ЖИВАНОВИЋ СИНЕСИЈЕ, владика арадски и дрквени писац (1711, Ов. Андрија, код Будима — 14/3 1768, Арад). Ж. је био један од најугледнијих и најзаслужнијих претставника српске цркве у Угарској. Почео је црквену каријеру као капелан патријарха Арсенија ЈУ, па је затим постао провинцијал фрушкогорских MaWaстира, 1749 архимандрит манастира Раковца, а 27/9 1751 епископ арадски. Као епископ борио се енергично против унијаћења. Румуна. у велико-варадској и арадској епархији, и успео је да их сачува у православљу. Подигао је угледну о епископску ресиденцију и манастир Ов. Симеона у Арад-Гају, који су данас у румунским рукама. Набављао је клишеје у бакрорезу за штампање икона у православном стилу и поклањао их манастирима. 1761 штампао је у Римнику први ОСрбљак или Правила молебнаја свјатих сербеких просветителеј, која су 1765 прештампана у Москви. PI.

ЖИВАНОВИЋ ТОМА ДР., професор Университета у Београду (19/2 1884, Параћин). Основну и нижу средњу школу свршио

је у Параћину, вишу средњу школу и права 1906 у Београду. 1907 свршио је права и криминалистичку школу у Шаризу, 1908 положио је докторат правних наука у Паризу. 1909 радио је у берлинском криминалистичком семинару. Исте године је постављен за сталног доцента. за кривично право на Университету у Београду. За време Светског Рата радио је у библиотекама у Риму, Паризу и Лондону и две школске године предавао је кривично право с правном философијом Ha париском правном факултету. 1914 је иза-

· бран, а 1919 постављен за ванредног про-

фесора, 1920 за. редовног професора. Главна су му дела: Основни проблеми кривичног права, општи и посебни део (1910 до 1912, друго издање 1922—1923, у три књиге), О иступима (1914), Систем синтетичке правне философије, 1 (1921), Основи војног кривичног шрава, општи део (1924), Ри рипајре де саиза је е сјепје еп агон репа! (1908). Објавио је већи број ра-. справа у српским и страним (француским, немачким и италијанским) стручним часописима. ДЈ ЈИ.

ЖИВИ ПЕСАК. У Подунављу североисточне Србије, на простору између Рама и ушћа Тимока, налази се поред Дунава неколико поља, покривених ситним и беличастим песком, којега ветар лако диже у вис и разноси. Народ га назива JR. O. јер се он под ударцима, кошаве креће на веће даљине, гомила у читаве брегове, издужене у правцу ветра (дуне), и засипа усеве у околини. Ношен јаким ветром JR. П. креше лишће и грање, и онемогућава подизање културе у околини. Зато је покривање пешчаних поља вегетацијом и везивање песка. важно привредно питање, коме је поклањана велика пажња. Мере за пошумљивање пешчаре у Србији предузете су нарочито после Панчићеве књиге: Живи песак у Србији и биље што на њему расте (1863), те су пешчана поља од тога доба смањена.

Цео простор под А. П. у Подунављу износи око 4.000 хектара и подељен је у три поља: једно је између Рама и Голупца, друго у углу Дунава, код Кладова, и треће између Прахова и Радујевца. Поље између Рама и Голупца само је мали, и Дунавом отсечени, део велике пешчаре у југоисточном Банату, између Беле Цркве и Делиблата, чија је површина прелазила 30.000 хектара. Систематским радом за последњих сто година успело се да се ово огромно пешчано поље, бреговита пешчана површина, пошуми и покрије густом травом, тако да је данас само мали део го песак. Тиме је омогућено ~ насељавање плодне околине, која је раније засипана песком, а сама пешчара претворена је У привредно добро, које је својина државе.

O пореклу и особинама Ж. П., његовој флори, начину биолошког укроћивања, песка и културама на њему има опширна.

= 749