Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : I. knjiga : A—Z

ЖИВКОВИЋ

немачкога Меа-а, а већ задахнут српском народном поезијом, ЈА. је испевао неколико кратких песмица с толико вибрантHOP, чистог лиризма, и у изразу и у ритму, као и у нарочитом поетском расположењу, да су оне, тако рећи, саме од себе полетеле у неке већ готове медродије или су се неодољиво понудиле тадашњим композиторима. Многе, као Радо иде Србин у војнике, Ти плавиш зора красна, Одби се бисер-грана, Орао кликће са висине и т. д., певају се и данас у свим крајевима, као народне песме, као народни маршеви, а 1856—1858 Ж. је написао низ посве личних и страсних љубавних песама, инспирисаних једном јаком љубављу и због које је, као свештеник, подносио велике морадне патње. Он је остао у српској повзији, и временом добијао све више, не само као жива веза између старије, класичне, дидактично-моралне, па Бранкове, опште и имперсоналне лирике, и између касније, личне поезије индивидуалисаних, ниазнсираних | осећања. · Окупљене песме В. Ж. изашле су тек много после његове смрти (1907). | Литература: Шесме Васе Живковића (1907). Чланци о њему: Милан Ћурчин, Васа Живковић. Биографска слика; Ј. Скерлић, Васа Живковић, П књ., Писци и књиге; Тодор (Отефановић Виловски, Заса Живковић. Оилуете из прошлости; Мил. Ћурчин, Преводи Васе Живковића. В. Петровић. ЖИВНОВИЋ ГЛИГОРИЈЕ, митрополит зворничко-тувлански и црквени писац (18/19 1839, Меминска, Хрватска — 24/4. 1909, Меминска). Српску и немачку основну школу свршио је у Дубици и Петрињи, гимназију у Загребу и Карловцима, а богословију у Плашком (1860). 1861—1863 био је учитељ и капелан у Црквеном Боку и Дубици, а 1863—1893 професор-катихета Ha реалци у Раковцу, код Карловца, Оставши удовац закалуђерио се 1893, постао је патријарашки протосинђел и добио је на управу манастир Гомирје. 1897 позван је у Босну, где је исте године постао члан консисторије, архимандрит и митрополит зворничко-тузлански. Знатно је утицао на доношење уредбе о аутономној српској црквено-просветној управи у Босни и Херцеговини (1905). Као професор-катихета ЈА. је израдио два уџбеника из науке о вери, Историју хришћанске цркве и Литургику, који су употребљавани по свима средњим школама, где је било Cpoa под аустро-угарском влашћу. Pi.

ЖИВНОВИЋ ЈОВАН, политичар (11/4 1826, Карловци — 8/4 1902, Загреб). Учио је гимназију у Карловцима, философију У Јегру, а правне науке у Печују и Пожуну (Братислави). 1848 вршио је агитацију по Срему, агитујући за мајску скупштину и избор патријарха. Рајачић га је употребљавао Ba различите службе. После треволуције свршио је права у Бечу, и ступио

у управну службу у Темишвару, где је остао до 1860. Тада је постао сремски поджупан, доцније већник Банскога Стола и најпосле већник Отола Седморице. Припадао је унионистичкој странци, још пре сабора од 1865. У регниколарној депутацији 1868 сарађивао је при склапању Нагодбе, те је с Брлићем и с грофом Јанковићем сачињавао мањину, која је тражила за Хрватску финансиску самосталност, а бана да именује краљ на препоруку хрватскога. сабора, а не на предлог угарскога министра претседника. 1873, кад је Мажуранић именован за бана, именован је Ж.,

'као поузданик униониста, за претстојника

за унутрашње послове, и био је у неку руку као контрола Мажуранићеве владе. Претстојник је био до 1883, кад је Куен постао бан. Живковић је сматрао, да је Нагодба тавпа сћагеа ШЉегеанз, После свога пенсионисања покушао је с Драшковићем да оснује т. зв. центрумашку странку, али није успео. На изборима 1887 је пао и од онда није се више кандидовао за сабор. У српском црквеном народном сабору био је А. неко време вођа опозиције. 1892 штампао је брошуру: Како је постала хрватско-угарска Натода“ Писао је и различите чланке по новинама о актуелним политичким питањима. Литература: Гавриловић, Знаменити Срби, 3; Обзор и Народне Новине, 1902. : M. Прелог. ЖИВКОВИЋ ЈОВАН, прота, професор карловачке богословије и црквени писац (18/4 1859, Дероња, Бачка). 1876 изучио је кројачки занат и постао помоћник. 1882 свршио је гимназију, а 1886 богословију у Карловцима. До 1888 био је учитељ, а до 1889 општински писар у Марадику (Срем), затим се запопио и био је свештеник у Крушедолу до 1892. Од тада је био професор карловачке богословије до 1923, када је пенсионисан. — У Српском Оиону E Богословском Гласнику штампао је знатан број оригиналних и преведених чланака и расправа, понајвише из области омилитике, историје проповедништва и литургике. Први рад му је био Српски свештеник у карловачкој митрополији, његова спрема и награда (1890), који га је довео на професорску катедру. Затим је спремио уџбенике из литургике и омилитике, који су служили до 1921. Радио је доста и на црквеној вокалној музици и 1908 је издао Нотни зборник за велико карловачко појање у један глас, и све три литургије у четири гласа. Овај зборник је служио као уџбеник појања по богословијама и учитељским школама. Матица Орпска штампала је у својим издањима за народ, по две књижице Ж., Виноградарство и Подрумарство, Др.

ЖИВКОВИЋ КИРИЛ, епископ пакрачки и црквени писац (1730, Пирот — јула 1807, Пакрац). Шребегао је с родитељима у Футог (Бачка) 1787. Монаштво је примио у

— 744. —