Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : I. knjiga : A—Z

манастиру Зографу на Св. Гори 1749. Мното је путовао по Русији. и Италији. 1778

постао је настојатељ манастира Гргетега, а |

1786 постављен је за епископа пакрачког, у Славонији. Волео је много књиге, куповао их и поставио с њима темељ Епископској библиотеци у Пакрацу. 1794 издао је у Бечу некритички прерађено Доментијаново дело под насловом: Житије свјатих серпских просветителеј Симеона и Сави, које је А. Хођко, професор словенске књижевности у СоПеве de France, mpeBeo Ha француски и штампао у Шаризу 1858 као Тевепдез slaves du штоуеп-аве 1169—1237, Осим тога ЈА. је штампао у Будиму 1803 Овјашченомученика Петра нареченаго епископа Дамаскато две књиги о человеческом 1. истином јестественом разуме и 2. о духовном разуме, сокрашчене и јасне преписани и на печат дани. |

| ; PP. КЕ

ЖИВКОВИЋ КОСТА, инжињер, начелник дирекције за грађење државних же- лезница (1861, Београд — погинуо при оправци Рипањског тунела 1906). Овршио је Технички Факултет у Београду 1884. Као државни питомац студирао je техни-

ку у Хановеру 1886—1890; радио је потом ,

као инжињер у Железничкој Дирекцији на грађењу сењеке пруге. 1892—93 водио је надзор на ЈЉубичевском мосту преко Мораве, радио је камени мост преко Грзе, трасирао пругу Шараћин—Зајечар, пројектовао. је кланичку железничку пругу у Београду, радио је на градњи и преправци

твоздених мостова на прузи Београд— ·

Ниш, Ниш—Пирот и Ниш—Ристовац, трасирао је и изводио железничке пруге Мла„деновац—Аранђеловац и Младеновац—Мисача, шумску железницу 'Ћићевад—Св. Џетар, трасирао је пругу Сталаћ—ЧачакУжице, – Аранђеловац—Лајковац—Ваљево; „Лајковац—Обреновац, израдио је типове за све вештачке објекте Ba грађење железница узаног колосека од 0:76 и 1:00 м и у опште најактивније учествовао, као врло спреман и енергичан инжињер, на свима радовима при грађењу железница. Писао је у Српском Техничком Листу. С. B.

ЖИВКОВИЋ МИТА, књижевник, приповедач и скупљач народних шара (18/10 1854, Стари Бечеј — 92 1913, Београд), Гимназију је свршио у Новом Саду, философеки факултет (класичне језике) 1879 у Будимпешти. Прво је био наставник у сарајевској гимназији, но већ 1881 прешао је у српску државну службу, и радио је као наставник гимназије, прво у Београду, затим у Неготину, Смедереву, Пожаревцу и Пироту, док напослетку, 1912, није ленсионисан као професор београдске гимнавије. — Ж. је почео писати још ђаком песме и приповетке, у Јавору, а касније је радио искључиво на приповетци, у Стражилову, Летопису и (Отаџбини. IIoсебно је објавио 1877 Забавник, 1883 При-

ЖИВКОВИЋ

поветке, 1: 1889, по казивању пок. сарајевског митрополита – Саве · Косановића, историску црту из првог устанка, За слободу златну. 1899 издао је Босанчице и новелу Први и пошљедњи пут. Те своје Босанчице, кратке приче из Оарајева, по којима је он као приповедач и најпозна– тији, 1897 је употпунио, те их је као 97 књигу Орпска · Књижевна Задруга штампала у 6 колу својих издања. Раније, 1881, написао је трагедију у пет чинова Цар Јован, а 1894 књигу. Оарајево од постанка до данас. 1909 издао је позоришни комад за децу Не укради. Ж. се бавио и превођењем. Тако је превео Цезаров Галски рат, а у рукопису је оставио 12 пева- | ња Омирове Илијаде, препеване у десетерцу. — Ж. је за време службовања у Пироту скупљао веома вредно и с несумњивим смислом за тај посао, оригиналне, старе народне шаре чувених пиротеких ћилимова. Једну такву збирку издао је, помоћу краљице Драге, у једном врло лепо уређеном и опремљеном албуму. Осим овота, Ж. је оставио велики број сличних шаpa и нацрта, међу овима и картона о читавим старинским ћилимовима. В. Петровић.

ЖИВКОВИЋ ПЕТАР, дивизиски ђенерал, командант Краљеве Гарде (23/1 1879, Неготин). По свршетку гимназије у Зајечару, ступио је 1/9 1897 у Војну Академију. За коњичког потпоручника произведен је 30/9 1899, за капетана 1/1 1910, за пуковника 1/10 1915, ва дивизиског Ђђенерала 21/10 1928. До 1904 био је водник у коњици (1 пуку и ескадрону Краљеве Гарде), 1904—1906 на вишој школи Војне Академије, до 1909 водник у ескадрону Краљеве Гарде, до 1912 командир ескадрона Краљеве Гарде, ађутант команданта дививиске области (Тимочке) до мобилизације 1912, после рата командант Краљеве Гарде. У рату 1912—13 био је командант дивизиског коњичког пука (Тимочког). У рату 1914—18 био је помоћник команданта пука (4), помоћник начелника, штаба коњичке дивизије, командант коњичког пука (1 и 4), командант Ветерничког одреда до 28/8 1916. До 1/1 1917 био је заступник маршала двора и првог ађутанта, ЊБ. В. Краља. Од 1/1 1917 командант је Краљеве Гарде. — Сем чланака у Ратнику, написао је и штампао Коњица у савременом рату (1994). BD...

ЖИВНОВИЋ ТЕОФАН, епископ торњокарловачки, проповедник и црквени писац (8/3 1825, Карловци — 8/11 1890, ПШлашки). Гимназију је свршио у Сегедину 1842, философију у Пешти 1844, богословију у Карловцима 1847, а права у Кечкемету и Бечу 1851. Неко време је био професор на препарандији у Сомбору. Закалуђерио се 1851, и био је митрополиски чиновник и професор у Карловачкој Богословији. 1865 постао је архимандрит бездински у Банату, а 1874 епископ горњо-

те 1745.