Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : I. knjiga : A—Z

ЖИЧА

дигао га је 1563 спахија Милислав Храбрен (Милорадовић). Живописан је 1609. 1710 исликао је иконостас иконописац Михаило. В. И-Ћ.

ЖИЧА, манастир (Ов. Опас), код Краљева. Подигао га је краљ Отеван Првовенчани 1207—1290. Био је столица првог српског архиепископа. У његовој саборној цркви крунисали су се краљеви и устоличавали су се епископи. Наследници CB. Саве пребивали су у А. и поеле у Пећи. После инвазије Дрмана и Куделина, Ж. је неко време остала пуста. Архиепископи Јевстатије II, Сава Ш, Никодим и Данило П предузели су обнављање цркве и манастира. За време краља Милутина и архиепископа Саве Ш црква је живописана. Под кнезом Лазаром и у 15 веку патријарси су, како изгледа, ресидираљи у ЈА. У 16 веку Ж. је, до обнове патријаршије, била, запустела. Њени су монаси били шпребегли у Фрушку Гору, где су основали манастир Шишатовац. У Ж. је умро патријарх Герасим 1587. 1730, кад је митрополит ариљски Јосиф начинио кров Ha цркви, манастир је већ дуго година стајао пуст. 1614—1647 био је поуздано пуст, а вероватно и доцније. При крају 18 века у манастиру је била и школа. Карађорђе је подигао у Ж. ћелије од 4 спрата. 1813 страдала је Ж. и остала је пуста, а црква је стајала разваљена до 1856, кад је епископ жички Јанићије настао да рестаурише. Данас црква стоји оштећена, а њен живопис је много страдао. В. И-Ћ.

ЖИЧЕ, село код Коњица, у Оловеначкој. Има 439 становника. Ж. је познато због рушевина манастира, који је ту 1159 основао штајерски маркгроф Отокар 1, и тиме је дао долину на Жичници картузијанима. Први калуђери дошли су из Велике Картузије, код Гренобла, у Француској. Манастир је 1752 укинуо цар Јосиф П.

“i.

M.

ЖИЧКА ЕПАРХИЈА. Тако се назива од 1879 област старе моравичке, гриљске, градачке, пожешке, рудничке или ужичке епархије. Седиште је А. #. у Чачку, а било је неко време (1854—1878) у Карановцу, данашњем Краљеву, код Жиче. Шрви Орбин епископ данашње JB. НЕ. после фанариота био је Нићифор Максимовић (1881 до 1853), а за њим су били епископи: Јанићије Нешковић (1854—1873), Вићентије Красојевић (1873—1889), Никанор Ружичић (1586—1889), Сава Бараћ (1889—1914), Др. Николај Велимировић (1920—1991) и Јеврем Бојовић (од 1921).

Ж. КЕ. има 597.547 душа, у три шпротопресвитерата (чачански, руднички и ужички) и 12 намесништва (жичко, драгачевачко, студеничко, моравичко, качерско, љубићеско, трачанско, златиборско, црногорско, пожешко-ариљско, третеничко и гружанско), са 105 цркава и 149 парохија, са 25 протојереја и око 100 других паро-

хиских свештеника. Манастира има 12 (Студеница, Љубостиња, Жича, Рача, Сретење, Враћевшница, Благовештење, Драча, Велуће, Вујан, Никоље и Клисура), са 26 калуђера, од којих су 5 архимандрити, 4 игумани, један синђел и 16 јеромонаси. |. M.

ЖИЧНО - ПЕЋСКА APXMHENIHCHOTHMHJA (1219—1346). У српским централним областима, где је Немања основао државу, био је само један православни епископ, и то у Расу. Он је, као и сви други православни епископи по осталим српским областима, био потчињен охридској архиепископији. У. доба религиско-просветне и политичке акције Св. Саве и брата му краља Стефана Првовенчаног, архнепископ охридски био је у држави моћног деспота епирског, који није био пријатељеки расположен према српској држави. Стога су браћа одлучила, да ослободе своју цркву од охридског архиепископа и да организују самосталну архиепископију у самосталној држави, и не тражећи одобрења за то од надлежног охридског архиепископа. (Сава је отишао у Никеју, где је од византиског цара Теодора 1 Ласкара и цариградског патријарха Манојла 1 Сарантена добио дозволу за оснивање потпуно самосталне српске архиепископије. Потом је сам Сава 1219 посвећен за првог српског архиепископа. Вративши се у домовину, приступио је одмах организацији своје цркве Седиште архиепископа одређено je да буде у Жичи, новој задужбини краља Стефана, а сва држава подељена је на 9 епископија, од којих је 7 било у Рашкој (Рас, Топлица, Моравица, Дабар, Ђудимље, Хвосно и Шризрен), а по једна у Зети (на Превлаци, код Котора) и у Захумљу (у Стону, на Пељешцу, више Дубровника). Доцније, с раширењем државних граница, потпадале су постепено под власт жичкопећеке архиепископије и епископије: Београда, Браничева, Ниша, Бањске, Липљана, Велбужда, Скопља, Тетова и Дебра. Жича је била седиште архиепископа српских само до друге половине 13 века. После 1253, када је Жича од Бугара и Кумана опљачкана, архиепископ Арееније ], наследник CB. CaBe |, пренео је престо архиепископски из Жиче у новосаграђени | манастир CB. Cmaca (Вазнесења Господња), код Шећи, који је дотле био само метох жички. Од тада па све до коначног укидања 'пећеке патријаршије (1766), остао је пећеки манастир шпрестоница српских архиепископа, доцнијих патријараха, и ако су они, од 1382 па до пада Омедерева 1459, често и у Жичи становали, а неко време и у Омедереву.

На престолу жичко-пећеких архиепископа после СОв. Оаве I изменило се још 11 архиепископа и то: Ов. Арсеније 1 (1234—298/10 1267), Св. Сава IJ (1264—8/2 1971), Данило 1 (1271—1972). Ов. Јанићије 1 (Ппото—отја 1979), GB. | Јевста-