Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : I. knjiga : A—Z

тије 1 (1279—4/1 1286), Ов. Јаков (1286—8/2 1292), | Јевстатије II (1292—16/8 — 1309),

Сава Ш (1309—26/7 1316), CB. Никодим 1.

(12/5 1317—19/5 01394), Данило ШП (14/9 1324—19/12 1337) и Јанићије П (3/1 1338 до 3/9 1354), потоњи први патријарх. Литература: 8. Пећека Патријарштија. | P. Poyjuh.

ЖЉЕБ, планина у Црној Гори, око 11 KM северо-северозападно од Пећи. Висока, је 2.245 M. 1. B.

ЖМАВЦ АНДРИЈА, управник виноградарске и воћарске школе у Марибору (29/11 1874, Капела, код Брежицах). Овршио је учитељску школу, енолошко и помолошко училиште · у 'Клостернајбургу и специјалне науке у Бечу и Колмару. Најпре је био пучки учитељ и управитељ школе, кратко је време био стручни учитељ у Букову, а затим управитељ и надзорник разних велепоседа код нас и на страни. После рата надзорник је у Министарству Пољопривреде, инспектор аграрне реформе (од 1920), и управник воћагрско-виноделске школе. Написао је Кмечка посојилница (1907), Виноградарство (Винарство, 1925), према Цвајфлеру, с веома лепим коментаром. Немачки је написао Zwei Weinbaufragen (1912),

И. Р. ЖМИТЕК ПЕТЕР, сликар (28/6 1874, Кропа). Учио је на академијама у Шрагу и Петрограду, а сад живи у ЈЉубљани. Слика највише пејсаже и догађаје из живота. Главна дела: Прошња црквица, пејсажи из Словеначке и неколико портрета.

Ф. С.

ЖОВНЕН, град у Оловеначкој, на уском хрпту брда. Улаз у Ж. води преко три моста. Има округлу бранич-кулу, нешто зида предграђа и палаче. Дедовина је племића од Сонека, каснијих кнезова цељских. У 17 веку знатно је преграђиван. Насељен је био до почетка 19 века.

О

ЖОЛГЕР ИВАН, професор Университета. (21/10 1867, Девина, код Словенске Бистрице — 16/5 1925, Ласницхее, код Граца). 'Гимназију је свршио у Марибору, Университет у Грацу. Служио је као административни чиновник у Птују, Грацу и Бечу, затим у Министарству Просвете m Шретседништву Владе у Бечу, 1900—1918 био је приватни доцент у Бечу, 1917—1918 аустриски министар без портфеља. Био је делегат Краљевине ОХО на конференцији мира у Паризу, па делегат 'на 1 скупштини Јиге Народа у Женеви и члан сталног арбитрарног суда у Хагу. — Научни рад почео је А. са menmoM Oesterr, Verordnungsгесће (1898), које је привукло пажњу шефова аустриске бирократије и убрзало му каријеру, После књига о трговачком школству у Енглеској (1908), Немачкој (1905) и Италији (1908), издао је 1911 главно дело Der staatsrechtliche Ausgleich zwischen Oesterreich и. Опбагп, затим 1918 дело о

ЖРТВА.

аустриском дворском праву (Дег Oster. Holstaat). Ox већег броја расправа из државног и међународног права изашле су неке и на словеначком језику. 1919 постао је Ж. редован професор Университета у Љубљани, Ж. се истицао огромном радиношћу и као ЧИНОВНИК и као научник. Претстављао је савршен тип бечког бирократе, а при томе је остао добар Оловенац.

ИМ. К-ћ. ЖОРЖ САН. В. Сан Жорж.

ЖРНОВ, град на Авали (код Београда). Сазидали су га Турци 1442. В. И-Ћ.

ЖРНОВНИЦА, требињска жупа, на дубровачкој међи, позната и под латинским именом Вгепит (талијански Вгепо). Пу-. на је старих назива Бргат {Virgetum], OCpeopgo {Subbrenum), Рожат (Ковећшт), Обуљено {Bulentum) и сл. Главни излаз на море био је у Гружу. Рано је поплављена дубровачким колонијама, које су по њеном земљишту садиле винограде и зато су · још од 9 века плаћале требињеким жупанима 60 златника годишње закупнине (могориш, штагратзшт), Ради захватања земљишта од дубровачких колониста долазило је чешће до сукоба са српским владарима. У 13 веку, од краља Владислава, Дубровчани су били стварни господари већег дела те жупе, и плаћали су краљевима по 1.000 (после 2.000) перпера годишњег дохотка на Митровдан (Светодимитарски доходак). Цар Урош поклонио је Дубровчанима 1357 и остатак жупе, од потока Јуте до Курила (данашња dleтрова · Села). |

JIrmepary pa: C, Jireček, Die Handelsstrassen und Berđwerke von Serbien und Bosnien wahrend des Mittelalters {18709},

ID. ЈУ,

ЖРТВА, Како у другим религијама, тако и у старој нашој, Ж. је (заједно с молитвом) најважнији саставни део култа. Исто тако и код нас, као и код других народа, једнаки су и принципи и форме Ж.: обедне ЈА. (на пр. заједничка гозба о слави, заветини, даћи), сакраменталне (»причешћивање« дреном, глогом, јагњетом о Ђурђев дану, прасетом о Божићу), поклони (оне се обично приносе уз формулу »ми теби дајемо мало, а ти нама да даш много«: до и дез!), Ж. замене (петао или кокош место 'човека, на пр. кад у кратком размаку двоје у кући умру), Ж. захвалне (често у вези са заветом, на пр. прилози храму, после оздрављења), магичне (при копању блага) и т. д. Ж. могу бити крвне (нарочито у мртвачком култу, и хтоничном култу у опште; понекипут је потребно да крв натопи земљу; најчешће се кољу: јагње, или овца, петао, понекад говече); бескрвне (пољски плодови, разни предмети: чараше, одело и др.; либације, нарочито винске и т. д.). Људске жртве такође су практиковане (узиђивање у темељ: Ж. у мртвачком култу, у које спада и кићење гроба главама; . приликом ко-